РТ Балкан, 24. 9. 2023, Сећање на крвави пир над Србима из села крај Дрине: Драго Митровић преживео 1942, пресудили му 1992.

Подравање, спомен убијеним мештанима Фото: З.Шапоњић, РТ Балкан

Сметало то некоме или не, свиђало се или не, тек, сва судбина Срба из Подриња, у последњих 80 или 100 година, лако се може ишчитати из, тешке, готово невероватне, страшне судбине једног јединог човека, Драга Митровића из села Подравање изнад Сребренице.

Драга су 1942. године, као 17-годишњег дечачића, чобанина, ухватили комшије усташе из једног од суседних, муслиманских села, преклали, чудом Драго је преживео. Живео је још 50 година са тешким траумама, тешко је говорио, оптерећен тешким сећањима.

У време братства и јединства, његова прича мало је кога занимала. Равно пола века касније, 1992. године ухватили су га, сада као старца који је једва ходао, потомци кољача из 1942. године, највероватније из истог села и поново преклали.

Драго овога пута није преживео… Два пута заклан у два рата…

Данас је тачно 31 година од тешких страдања Срба из Подравања, када их је, у једном дану у селу убијено четрдесетак, још десетак одведено у заробљеништво, у један од логора за Србе у Сребреници. Тог 24. септембра, у својој кући у Подравању, на кревету са ког због старости, тешког стања, није могао да се помери, заклан је и Драго Митровић коме је тада било 67 или 68 година.

Неки Срби сакривени у близини, чули су да је комшија кољач тог дана прилазећи са ножем у руци Драгу рекао тек – „Преживео си 1942, сада сигурно нећеш…“

Драгов синовац Милош Митровић, сада пензионер у Братунцу, добро се сећа стрица, старца који је стално носио шајкачу, опанке и вунене чарапе, браду стару десетак дана, и главу накривљену на страну, последицу клања из 1942. године.

Тешко је говорио, замуцкивао, углавном је чувао овце, није се женио, ни једна девојка, каже, није хтела да се уда за Драга са таквим повредама, траумама.

„Драго је, како је барем забележено у књигама, рођен 1925. године, или годину пре или касније… Те 1942. године имао је 16 или 17 година, није био мобилисан, чувао је овце кад су кроз село наишле усташе, највероватније из суседног, муслиманског села Кутузери… Ухватили су Драга, тако ми је он причао, почело је испитавање, малтретирање, где су партизани, где су четници, оборили су га на земљу, гасили цигарете по њему, боли га ножем по телу, иза ушију, по образима… На крају су га преклали, он се онесвестио, мислили су да је мртав, бацили мало грања по њему и отишли…“, прича тешку судбину свог стрица Милош Митровић.

Ко зна колико је Драго без свести лежао на ливади под оним грањем, онда је дошао к себи, успео је некако, сав крвав, преклан, да дође до куће…

„Кад је стигао до пред кућу, реч није могао да проговори, сав је био у крви… Била је ту Драгова стрина, старија жена, народни лекар у селу, лечила је људе о разних болести, некако је изапрала те ране, ушила, почела да негује Драга. После је причала да га је појила млеком, а млеко кроз пререзано грло тече напоље… Правила је неке мелеме, лечила га, и Драго је Божијим чудом преживео“, прича Милош.

Драго је после рата оптерећен сећањима на клање тешко живео… Помагао је брату у пољопривредним радовима. Милош се сећа да га је стриц неколико пута водио на место где су га клали, да страшне сцене није могао да избрише из сећања, да су му се стално враћале.

„И, стално је говорио, не дао Бог да се оно што се мени десило 1942. године икада више икоме понови. Пред почетак овог рата, био је већ стар, 67 или 68 година, а моја мајка Ружа некако је баш тада поломила ногу. Кренула је прича – биће рата, неће бити рата, мајка је стално говорила – `Е мој Драго, ако крене рат, сви ће моћи бежати, сем нас двоје`… Он се јадан ухвати за главу – `Само не дај Боже да се то деси, да буде рата`… Ходао је са два штапа, раније га је ударио коњ, па је у једној нози имао металну шипку, тешко се заиста кретао“, сведочи даље Милош.

Кад је 24. септембра 1992. године кренуо напад на Подравање, 50 година и који месец после првог клања Драга Митровића, село се нашло у обручу више хиљада наоружаних комшија из околних муслиманских села.

Милош се затекао у Братунцу, прича, на мотороли су слушали како из села вапе – „Бомбардујте, гађајте село, и нас и њих, па ко остане жив, остане…“

„У осам ујутру, а куће Митровића су на рубу села, метак је погодио мог оца који је чувао говеда у близини… Кад се окренуо горе, наше куће су већ гореле, око кућа деветоро је тог дана погинуло, побијено. Очев брат рођени Михаило, исто је ту погинуо, њему су и главу одсекли, однели, само је тело без главе остало, после је, после пада Сребренице нађен труп, кости без главе, а глава је однета у Кутузере, тамо су наводно, играли фудбал са њом… Касније је нађена и лобања“, прича Милош.

Драго се са снахом, женом покојног брата тог дана затекао код куће, немоћан, на кревету.

„Снаха му у оној паници није ништа могла помоћи, почела је да бежи, да спасава главу, успут су је ранили, ипак је успела да се извуче. Наишла је поред куће моје мајке, звала је да беже, мајка је само рекла да не може бежати. Драго је остао на кревету са два штапа, ту су га и затекли и поново заклали, довршили оно што су почели равно 50 година раније. Заклали су га потомци оних који су га клали 1942. године. А, сви су у селу, у околини, знали за њега и његову судбину, знали шта је доживео и преживео, каква је његова судбина била у Дргугом светском рату. Знали су и комшије муслимани шта му се десило, они који су га тог дана докусурили“, наставља Милош.

После пада Сребренице иза куће су нађене Драгове кости па су их рођаци у близини сахранили.

„Мајка Ружа остала је тог дана у кући. Са сломљеном ногом није могла даље. Нађена је после једна танка кост, вероватно од потколенице, ДНК анализом установили су да је то наводно кост од моје мајке. Само то и ништа друго, нека је претпоставка била и да је изгорела у кући. Ту су кост ставили у сандук, донели овде у Братунац и ту смо ту кост сахранили. После се, међутим, од неких муслимана чула прича да су неки сведоци видели како су 24. септембра 1992. године у Кутузере, после напада на Подравање, довели једну пунију жену која је теже ходала, и да су је ту држали неко време. Неко је, ваљда у току дана или у току ноћи после неколико дана убио ту жену, затим су јој тело закачили на неку ограду и тако је држали следећих, ваљда седам, осам дана…“, прича Милош

Тог 24. септембра 1992. године јаке муслиманске снаге из Сребренице и Жепе под командом Насера Орића опколиле су и напале село Подравање и његове засеоке.

„Људи су у селу убијани на разне начине. Ко је убијен метком, била је то лепа смрт. Породица Маринковић, муж, жена, деца, сви су побијени на месту. Деветоро наших одведено је у Сребреницу, кад смо успели после месец и по – два да их разменимо, били су живи костури… А тек њихова прича како су мучени у Сребреници у затвору, шта су им све радили. Био је ту и неки Веселин Шарац, тамо га је један муслиман, командир страже, а испоставило се да је мој колега, професор географије, питао да ли познаје мене или моју супругу. Кад му је Веселин рекао да нас познаје, надајући се неком људском односу, овај га је пребио скоро на смрт, убио бога у њему, поручио ми колега да ће се једном срести и са мном… Од тих деветоро преживелих, данас готово па више нико није жив, сви су помрли“, прича Милош Митровић.

Милојка Бибић тог дана остала је без браће Рада и Милована, оца Милоша и мајке Дикосаве Маринковић.

„Муслимански војници опколили су и напали село са свих страна, а онда су уз неописиву галаму и узвике `Алаху егбер` упали у село и убијали све што су стигли“, причала је својевремено Милојка, присећала се дана, када је безуспешно покушавала да извуче рањену браћу и родитеље из окружења.

Сведочила је и како су муслимански војници тог дана убијали све редом – жене, децу, старце, као да су знали да никада неће одговарати.

Цвијетин Шарац испричао је новинарима да му је тог трагичног дана погинуо 30-годишњи син Митар, недалеко од куће, и заробљен стриц Веселин, који је преживио страховита мучења и тортуре и убрзо након размјене преминуо од посљедица премлаћивања.

Цвијетин се повлачећи сакрио у једну шикару и гледао убијање цивила, и после три дана извукао на слободну територију и дошао у Милиће.

Преживели из села причали су касније да су у нападу учествовали комшије муслимани из суседних села, који су их познавали и по имену дозивали да изађу из кућа.

Драгутин Шарац својевремено је новинарима агенције Срна причао да му је брат Веселин сведочио да га је тукао лично Насер Орић. Познавао га је јер ишао у школу са Веселиновим сином.

Посебним саопштењем, после масакра у Подравању огласио се и Синод Српске православне цркве, а Његова Светост патријарх Павле одржао је помен невино страдалим мученицима Подравања.

„У шта су се људи то претворили, где су се загубиле оне људске вредности ? Ниједна религија и вера не допушта и не дозвољава ово зло“, рекао је тада патријарх видно потресен сценама из Подравања.

Свих 120 кућа у Подравању тог дана је спаљено. Већина тела погинулих нађених касније у селу била су масакрирна, исечена, на некима су биле одсечене главе.

Исту судбину село је дожевело пола века раније, маја 1942. године.

Милошева мајка Ружа била је сведок страшног страдања Срба када су усташе са комшијама муслиманима потиснули српско становништво Подравања, Лубнице, Радошевића, Ковачице и других српских села у Клотијевац на Дрину.

Ружа Митровић, сурово убијена 1992. године, маја 1942. гледала је масовна убиства на обали Дрине, на крају је успела да се пребаци преко реке и спас нађе у селу Заовине.

„Милошеве стричеве, Милована и Марка усташе из Кутузера, Доброг поља, Сућеске, Луке и околних села, у мају 1942 год. одвели у Љесковик, везали за бор, зверски мучили, скидали кожу са леђа па солили. Њихова сестра Љепосава Јевтић која је била удата у Пустановиће, суседно село, слушала је крике своје браће које је после пронашла измасакриране на том бору у селу Љесковик“, једно је од страшних сведочења догађаја из 1942. године када је у Подравању од стране усташа убијено око 50 мештана.

 
Зоран Шапоњић