РТ Балкан, 26. 6. 2023, Пробој „Коридора живота“: Међународна заједница жртвовала бебе, Срби се изборили за живот

Српска војска Крајине Републике Српске Крајине у пробоју Коридора Фото: Архива

На данашњи дан 1992. године извршен је пробој „Коридора живота“ у Посавини у Републици Српској, док су борбена дејства трајала све до 7. октобра исте године

Међународно ратно и хумантарно право, обичаји рата као ни Женевске конвенције за Србе у Посавини нису важили када су у мају 1992. године хрватско-муслиманске снаге у потпуности одсекле српске крајине од матице Србије и као таоце држале више стотина хиљада Срба, говоре за РТ Балкан учесници пробоја коридора кроз Посавину.

„Бањалучка регија, Западна Славонија, Кордун, Банија, Книнска Крајина, све је дошло у позицију ‘заглављеног лифта’. Сви путеви су водили никуда. Једина нормална веза је била преко Посавине“, указује Бранислав Божић, новинар и извештач који је пратио ова дешавања и са терена.

Још у марту 1992, пре почетка рата у БиХ, Хрватска је своје регуларне трупе и део паравојних формација убацивала у Посавину, са леве на десну обалу Саве.

„Уз домаће Хрвате и делом Муслимане, Хрватска је формирала групацију од 25.000 људи који су практично зауставили сваки живот у регијама које сам набројао“, наводи Божић, додајући да су тиме пресекли Републику Српску на два дела, али су је и одсекли од Србије.

У потпуном окружењу, изолован народ, без основних животних намирница, али и лекова и кисеоника за болнице, схватиo je да се мора брзо организовати како би пружиo отпор.

Генерал Бошко Келечевић, начелник штаба корпуса и уједно заменик команданта 1. Крајишког корпуса, каже да су прва зверства почињена још у марту, чим је агресор крочио на тло БиХ.

„Хрватско-муслиманске снаге су из правца Славонског Брода ушле у Босански Брод у село Сијековац, где су одмах починили велика зверства“, наводи генерал Келечевић, истичући да је у првих неколико дана у маленом Сијековцу убијено 26 особа, а пример породице Зечевић која је масакрирана на кућном прагу посебно је уливао страх у кости Србима који су преживели.

Између марта и октобра 1992. године, када је агресор у потпуности поражен, припадници Хрватских одбрамбених снага и Армије Републике Босне и Херцеговине су у Босанском Броду, који је последњи ослобођен, извршили више злочина над цивилним становништвом српске националности. На простору града је деловало неколико концентрационих логора, а процењује се да је у њима било заточено око 2.000 српских цивила.

Да циљ није било само заузимање територија, већ и нестајање народа са окупираних простора говори и чињеница да су широм Посавине формирани логори у које су одвођени Срби.

„12 звездица“ – како је међународна заједница допустила да умру бебе

Страшне судбине нису биле поштеђене ни тек рођене бебе, као ни пацијенти који болују од најтежих болести. Наиме, када су хрватско-муслиманске снаге одсекле Крајине од Србије и када је почело да нестаје свега, најугроженији су били пацијенти у болницама, али и бебе у инкубаторима, јер су и лекови и кисеоник почели да нестају.

Упућени су многи апели за помоћ, али иако су представници УНИЦЕФ-а и осталих међународних хуманитарних организацијама били добро упознати са овим проблемом, авион са боцама кисеоника је неколико дана чекао дозволу за полетање коју на крају није добио. Ни Србија, због санкција, није могла да пошаље кисеоник ваздушним путем.

„Слушали смо ‘Радио Крајину’ када је јављено да је умрла 11. беба. После те вести нико од нас више није другачије ни размишљао, већ: Ми морамо завршити то, без обзира шта ће се десити нама“, наглашава заменик команданта и последњи командант јуришне јединице „Вукови са Вучијака“ Миро Шикарац.

Да је у њима прорадио специфичан бес и онај „српски инат“ који брани да Србин буде жртва, говори и мајор Жељко Зорић, командант 1. батаљона Војне полиције 1. Крајишког корпуса.

„Читао сам међународно ратно и хуманитарно право, познавао сам га, познавао сам и Женевске конвенције, у којима су описани обичаји рата: шта се сме радити, шта се не сме радити, шта је војно особље, шта је невојно особље, ко су цивили, ко нису цивили. Међутим, у овој ситуацији када су нам умирале бебе за Србе није важило Међународно хуманитарно право“, указује Зорић и додаје: „Међународна заједница није нам дала право на живот који је свим људима загарантован.“

Због недостатка кисеоника умире укупно 12 новорођенчади на Клиници за дечје болести у Бања Луци. Иако су доктори покушали да употребе „индустријски кисеоник“ који су добили од Војске Републике Српске и неколико приватних предузетника, то је било недовољно да се бебе спасу.

Генерал Момир Талић, командат ове операције, тада је наредио генералу Новици Симићу хитно пробијање коридора, наводи за РТ Балкан генерал Бошко Келечевић.

„Генерал Талић тада је рекао: ‘Нека буде, Симићу, нека буде бар козија стаза'“, подсећа се Келечевић, објашњавајући колико је правац по којем су деловали био сложен за напад, као и како су деловале четири тактичке групе које су формиране.

У овој историјској операцији снаге Војске Републике Српске, војске Републике Српске Крајине и Јединице Министарства унутрашњих послова Републике Српске Крајине кренуће у напад на агресора 24. јуна 1992. године и за само 2 дана, након жестоких борби, извршити пробој коридора.

Српска војска Крајине Републике Српске Крајине у пробоју Коридора Фото: Архива

Седам дана од смрти последње бебе, 26. јуна 1992. године Војска Републике Српске заједно са јединицама Српске Војске Крајине успоставља коридор са Србијом, којим се од тада кисеоник редовно могао достављати и омогућено је боље снабдевање западних српских земаља.

Према сведочењима преживелих бораца, у борбе се одлазило певајући, иако су знали да се многи од њих неће вратити.

Оно што су бранили било је значајније од здравља, па и живота, те су многи српски борци, иако рањени, неколико дана након рањавања напуштали болницу и враћали се на положаје, како би ослободили коридор.

Како истичу наши саговорници, у борбама нису учествовали само борци, већ и невојно особље, мајке, сестре, старци и деца, који су чинили шта је до њих – доносили храну, одећу, лекове, војницима на фронт, јер ово је била борба за живот.

Најтеже им је пало, кажу, када погине друг, а у овим борбама које су трајале од маја до октобра 1992. године, истичу да су са саборцима постали и више од другова, да су постали као браћа.

Борбе су трајале све до 7. октобра, када су агресорски војници до ногу потучени и када је ослобођен Босански Брод.

Нажалост, српске снаге из Републике Српске Крајине до данас ни у Србији ни у Републици Српској нису препознате, нити су учесници ословађања коридора из Крајине добили статус бораца, о чему сведочи Крсто Жарковић, командант Западнославонског одреда.

Жарковић наводи да су још пре рата, будући да је Војска Републике Српске формирана тек 18. маја 1992. године, када је дошло до упада хрватско-муслиманских снага у Посавину, јединице из РСК захтевале да дођу у РС и помогну, јер су и сами били изоловани, али да се чекала војно-политичка одлука, која је уследила неколико месеци касније.

„Ово се, донекле променило у Републици Српској“, каже Жарковић, будући да је у марту ове године руководство РС на челу са председником Милорадом Додиком одлучило да се, након 31 године од пробоја Коридора крене у процес признавања борачког статуса и учесницима из Републике Српске Крајине.

Јелена Марковић