РТ Балкан, 27. 6. 2024, Миломир Степић: Права мета Принципових видовданских хитаца

Гаврило Принцип (у средини) и Младобосанци на суђењу, Сарајавео, октобар 1914. Фото; Wikimedia Commons

У потцењивачку колонијалну позицију поробљеног српског народа пуцао је Гаврило Принцип. Симболички, пуцао је у оно на чему Запад и дан-данас толико инсистира – пуцао је у границу на Дрини

Када су пре 110 година, на Видовдан 1914. године, у Сарајеву одјекнули пуцњи и усмртили Франца Фердинанда и ненамерно његову жену Софију, Аустроугарска је то искористила као повод за објаву рата Србији. Да није било тога, како тврди академик Милорад Екмечић, Беч је планирао да покрене арбанашку побуну крајем исте године, испровоцира нужну реакцију Србије и то прогласи за casus belli.

Агонија „Болесника на… Дунаву“

На нишану пиштоља Гаврила Принципа није се нашао надвојвода лично, већ персонификација туђинске власти. Нови поробљивач, аустроугарски, који је претходног, вишевековног, османског, заменио прво окупацијом 1878, па анексијом БиХ 1908. године, показаће се такође репресивним. Додатно, под плаштом ширења римокатоличке mitteleurop-ске културе и модернизације, биће знатно перфиднији од сурове исламизације.

На мети ће му се одмах наћи Срби и српски простор – њихов идентитет, популациона величина, просторни размештај и географски положај. Такође, и српски слободарски дух, интегративни капацитет и историјско-државотворно наслеђе, који су постајали „заразни“. Све то „Дунавска монархија“ апострофираће као опасност не само за сопствене геополитичке циљеве, већ и за сам опстанак.

Јер, почетком 20. века Аустроугарска јесте била на први поглед моћна, али изнутра натрула и дугорочно неодржива. Имала је импозантну територијалну и популациону величину (676.616 квадратних километара и више од 51 милион становника), али и својства сложене, лабилне, друштвено противречне, претерано бирократизоване, административно-територијално дисфункционалне, регионално-економски неравномерно развијене и етнички веома хетерогене државе.

Две „владајуће нације“ – Немци и Мађари – нису заједно представљали ни релативну већину – чинили су тек непуних 43 процента укупног становништва. Словена, на овај или онај начин обесправљених, укупно је било знатно више – готово 48 процената. Међу њима највише Чеха, Пољака и Русина. Знатно учешће имали су и Хрвати и Словаци. Број Срба осетно је порастао после анексије БиХ и износио је преко 2 милиона (4 процента). Од осталих народа значајну заступљеност имали су Румуни и много мању Италијани.

Систематски и сурово против српског „реметилачког фактора“

Владање таквом државом било је веома компликовано. Нарочито у условима јачања националних покрета на унутрашњем плану и пијемонтизма независних матичних држава у суседству, у првом реду Србије. Зато ће Аустроугарска приступити свеобухватном сузбијању Србије и империјално разрађеном, истовремено и бруталном и суптилном, али планском и систематском свођењу квалитативних и квантитативних својстава српског чиниоца унутар својих граница на „безопасну меру“.

Мапа Аустроугарске уочи анексије Босне и Херцеговине Фото: РТ Балкан, Universal History Archive/Universal Images Group

У БиХ, која се – ноторна је чињеница – у целини етно-историјски сматрала српском земљом, на све начине гушилa је српско национално осећање, а етно-инжењерингом градилa „земаљски“, а фиктивни босански дух, те melting-pot-овско, а у ствари химерично бошњаштво (калајевштина), што се у великој мери покушава и данас (неокалајевштина). Као државне службенике досељавала је припаднике других народа и њихове породице (нарочито римокатолике), те их као лојалне лоцирала у градска насеља, административне и рударске центре, саобраћајне чворове и на најбоље, долинско земљиште, мењајући тако затечену етничку структуру.

Фаворизовала је локалне римокатолике обликујући њихово хрватство. Такође, са променљивим успехом настојала да усађује не-српство код муслиманског становништва и антагонизује га спрам православног корпуса, злоупотребљавајући тај „конвертитски синдром“ сходно својим интересима. Тако, на пример, одлучила је да геополитички и геостратегијски осмишљено насељава муслиманску популацију дуж леве долинске стране Дрине како би нарушила територијалну компактност и прекинули континуитет Срба са једне и друге њене стране.

Тиме је политичку границу која је делила српске земље хтела да временом учини и етно-верском, претварајући је у још „тврђу“. Да не би било никакве дилеме међу Србима, зато је као демонстрацију силе организовала провокативне маневре тог јуна 1914, ради којих је у Сарајево допутовао Франц Фердинанд.

Истовремено, K und K монархија је тиме поручила да практично не одустајe од готово колонијалног третмана Срба и Србије сходно Тајној конвенцији донетој на Видовдан (!) још 1881. године. У такву потцењивачку колонијалну позицију поробљеног српског народа пуцао је Гаврило Принцип.

Симболички, пуцао је у оно на чему Запад и дан-данас толико инсистира – пуцао је у границу на Дрини.

Пуцњи у германске геополитичке циљеве

Ипак, показаће се да су припадници „Младе Босне“, распоређени тог Видовдана дуж сарајевских улица и наоружани пиштољима и бомбама, несвесно маркирали неупоредиво крупнији циљ. Они су се намерили на личност која је, у ствари, персонификовала германске империјалне и експанзионистичке геополитичке аспирације. Тиме је њихов чин надрастао локалну и регионалну (балканску) димензију и добио европске, односно светске размере. Зато ће букнути не само оружани сукоб Србије и Аустроугарске, већ Велики рат, касније назван Првим светским.

Наиме, Аустроугарска, а нарочито „набилдована“ Немачка, тежиле су да изврше ревизију политичке мапе Европе и колонијалне поделе света како би довеле у питање (над)моћ тадашњих већ позиционираних великих сила – Велике Британије, Француске и Русије. Односно, хтеле су на ужем плану да се ослободе скучености у средишту Европе и на ширем плану да мењају светски поредак.

Сходно томе, у германској „подели посла“ Аустроугарска је имала задатак да пацификује Балкан, без изузетка га на миран или насилан начин прогермански кодира и дисциплинује, као и да себи обезбеди приступ Егејском мору и луци Солун.

Немачка је од раније постала свесна неостваривости и неопходности промене своје таласократске концепције „Идеје Хамбурга“, будући да су њени конкуренти Французи и нарочито Британци већ били неприкосновени на Атлантику. Из тог разлога она се преоријентисала на телурократску „Идеју Багдада“ („Идеју дијагонале“).

Другим речима, Немачка се одлучила да продре на југоисток (DrangnachSüdosten), све до Басре и Персијског залива. Тако би запретила да пресецањем британског поморског „Великог империјалног пута“ до Индије – тог „најсјајнијег дијаманта у британској круни“ – угрози тадашњу „Империју где Сунце никада не залази“ и тако доведе у питање њену европску доминацију изграђену на колонијалним ресурсима. Тако постаје јаснија британска пропагандно-геополитичка функционализација Србије, која је у Лондону проглашена ни мање ни више него за „чувара капије Истока“.

Реално, дуж геополитичког вектора од Северног и Балтичког мора до Индијског океана германском чиниоцу 1914. једини нелојалан елемент били су Срби и једина препрека дуж кључне балканске моравско-вардарске проходнице малена Србија од Саве и Дунава на северу до Ђевђелије на југу. Стога су проглашени за реметилачки фактор који „мора да цркне“, како је у то време наводила бечка пропаганда.

У све то, вођен Косовским заветом и Видовданском етиком, потегао је пиштољ 15/28. јуна 1914. млађани Гаврило, Србин из села Обљај код Босанског Грахова.

Проф. др Миломир Степић