РТ Балкан, 28. 8. 2023, Драгорад Драгичевић: Тајна вечера Саве Шумановића

Сава Шумановић: Берачице (1942) Фото: РТ Балкан

Сава је, ишчекујући своје џелате, сакрио у триптих Берачице своје стваралачко причешће, које је остало непрочитано целих 60 година. Усташки агенти, када су по њега дошли ујутро 28. августа 1942. неизбежно су видели три свежа платна Берачица и неизбежно су били њихова прва публика. Да су разумели шта је Сава насликао, триптих би извесно био однесен, и ми га данас не бисмо гледали

Лета 1942. године Независна Држава Хрватска спрововодила је план, историјски доказано прокламован, о „регулисању” српског питања у Срему – да се трећина побије, трећина протера, а трећина покатоличи. У акцији којом је командовао Виктор Томић, Срби су хапшени по Срему и довођени у сремскомитровачку казнионицу у статусу „талаца”, а одатле су, из вечери у вече, у групама довођени на  српско православно гробље, пред већ ископане јаме, и убијани.

У послератном извештају Комисије за ратне злочине у Срему, забележена су сведочења Митровчана, који су принудно помагали усташама у овом напорном послу, да је из санитарних разлога на гомиле лешева са још несмиреним телима сипан креч пре загртања.

Усташки агенти упали су 28. августа у кућу Шумановића у Шиду, у којој су боравили Персида Шумановић и њен син, већ славан сликар. Сава их је замолио да му допусте да се окупа, а када се спремио, пољубио је мајци руку и отишао. Његова група од 150 најугледнијих грађана Шида одведена је у препуну сремскомитровачку казнионицу, а одатле је изведена на гробље предвече 30. августа.

Забринута мајка Персида обратила се Поглавнику са молбом да се њен син Сава пусти на слободу, а 15. септембра стигао јој је одговор: „Увидом у очевидност Уреда 1 у Шиду установљено је да је Шумановић Сава као талац по Вишем редарственом повјереничтву осуђен на смрт и стријељан 30.8.1942. године. Услијед тога се молби не може удовољити”.

 
Уместо Недићеве Србије, изабрао је завичај

Сава је можда и могао да избегне да се нађе у трећини предвиђеној за ликвидацију. У јануару 1941. године позван је у Осијек на вежбу, у Раднички батаљон, са којим је 6. априла отишао у рат. После капитулације заробљен је у Тузли, а већ 19. априла је ослобођен. Опeт је изабрао Шид, завичај који није могао да га заштити. Срби су, нарочито у селима око Шида, били стављени изван закона и убијани без икаквог разлога. Ништа се није чекало осим смрти. Познаници су Сави саветовали да пређе у Недићеву Србију, али је уметник изабрао да остане.

Наставио је да слика, али се више се није потписивао на сликама, његов ћирилични потпис могао је да му прибави само невоље. Тачније, потписао се само једном, и то латиницом, потписом кога је користио десетак пута у свом тзв. загребачком периоду, да би наставио да се потписује само годином.

Његове комшије су после рата сведочиле да је био свестан ризика, јер су из околних села свакога дана стизале вести о стрељању виђенијих, популарнијих, образованијих, значајнијих. Издалека се видело да га критеријум за ликвидације обухвата, али је уместо у Недићеву Србију одлучио да се склони у сликање. То је био недовољан заклон, заклон двогодишњег детета које покривањем очију уоубражава да му је цело тело сакривено.

Безмало целог августа 1942. године Сава Шумановић је сликао берачице грожђа на три изузетно велика фрмата, попут оних на којима је сликао грандиозне Купачице (Шидијанке). На полеђини прве од њих забележио је: „Почео цртати 30. 7. 42, почео уљем 3. 8. 42, почео финим бојама 5. 8. 42″. На последњој од њих боја је још морала бити свежа када су усташки агенти дошли по њега.

 
Стигма Шидијанки репом захватила и Берачице

Десет година касније, када је Персида Шумановић на десетогодишњицу синовљеве смрти поклонила Шиду његову заоставштину од 417 радова и породичну кућу Шумановића за данашњу угледну галерију, почела су озбиљна истраживања Савиног дела.  Она забелешка на полеђини прве од трију Берачица могла је, не и нужно, да указује на некакаво посебно место ових трију слика у Савиној ауторској агенди, али су три Берачице прошле слично као и Шидијанке, велики циклус монументалних формата са фигурама купачица, у којима су „овлашћени“ мериоци уметничких вредности видели утопијски подухват тражења „идеалног стила“ о коме је Сава говорио. Три велика формата Берачица видели су као могући почетак стварања новог утопијског монументалног циклуса, прекинутог смрћу.

Револуционарни песник и књижевник великог соцреалистичког ауторитета Јован Поповић умро је 1952, али је његова оцена о Шидијанкама, изложеним у Београду 1939, и даље била тег за свако јавно дивљење овом монументалном циклусу, истинској Песми над песмама шидског генија. Поповић је, наиме, као убеђени противник „уметности у безваздушном простору која не пробија до патњи човечанства“, описао Шидијанке као утваре које се понављају из платна у платно.

Ниједном послератном истраживачу дела Саве Шумановића није било лако да занемари овакво багателисање монументалног циклуса, па се некако успоставио консензус о замору и исцеђености сликаревих идеја услед његове болести. Делом и с тога је озбиљнија пажња увек заобилазила Берачице, које су се на први поглед нудиле као зачетак још једног Савиног утопијског подухвата у тражењу „идеалног стила“. Кад се већ тако мислило, истраживачи су истицали њихову документарну вредност и поливали их примедбама у вези са пропорцијама, колоритом, монументалношћу.

Тек 2003. године, скоро случајно, запажена је чврста композициона веза између трију Берачица, настављање једне на другу. Од тада се ове три велике слике излажу као триптих. Тада је, шездесет година после настанка триптиха, почело „дешифровање“ сликареве поруке.

Идеологија као почетни кривац

Историчар умнетности у Галерији Сава Шумановић и дуго њен директор Весна Буројевић објавила је 2008. године кратко „упутство“ о новом читању Савиних Берачица. Њен ентузијазам према еухаристијском читању триптиха искупио је грехе свих претходних старатеља над задужбином славног сликара, а понудила је и добронамерно објашњење:

Сава је и пре сликао берачице грожђа, и није постављао овакве загонетке, а смеле замерке Савином мајсторству вероватно се могу оправдати тиме што слике нису виђене као целина која поптуно мења њихово место у хијерархији вредности.

Упркос овом добронамерном оправдавању ентузијаста струке, легитимно је укључити идеологију као почетног кривца за тако касно читање триптиха. Наиме, само је идеологија могла да отупи поглед на троделну композицију са дванаест женских фигура, дванаест апостола Савине уметничке вере.

Могло би највише зачудно да буде што је причу на триптиху превидео и студиозни тумач Савине уметности Богдан Протић. Ми данас можемо да нагађамо да ли су Берачице гуране у страну намерно, из идеолошких разлога, истих оних разлога који су опредељивали партијску власт да стрељање 2.400 Срба на православном гробљу у Сремској Митровици, међу којима је био и Сава Шумановић, приказују злочином „фашиста“ над „родољубима“.

При томе је за јавно памћење стрељање 2.400 Срба придружено у укупни број 7.950 страдалих Сремаца у Другом светском рату, па је све до распада тзв. Брозове Југославије у натпису на Спомен-гробљу у Сремској Митровици опстајала формулација „фашисти“, уместо Немци и усташе, и „родољуби“, уместо Срби и други православци. Тако је усташко стрељање 2.400 Срба крајем августа и почетком септембра 1942. „изгубљено“ у бројци 7.950 укупно страдалих Сремаца у Другом светском рату.

Стрељање сликара међу 2.400 Срба „изгубљено” је у контролисаној техници сећања, која је допуштала податак да је иза сликара остало и свеже завршено платно Берачице, последње што је насликао.

Само „последње платно“ посматрано је као једна од три слике на тему берачица грожђа, као део недовршеног циклуса, можда замишљеног до монументалности циклуса Купачице (Шидијанке).

Део ликовне критике није био наклоњен ни Купачицама, па је тешко избећи осећај да је осуда Купачица ошинула својим репом и неостварени „циклус“ Берачице.

Берачице је најпре потценио Димитрије Башичевић Мангелос, загребачки сликар и естета пореклом из Шида, син славног наивног сликара Илије Башичевића Босиља, а нису привукле ни пажњу Предрага Протића, значајног ауторитета за сликарску уметност, па је из његове студије о Шумановићу, објављене као монографија осамдесетих година прошлог века, изостала и естетичка опсервација Берачица, и њихово драматично сведочанство о судбини сликара, о његовом односу према очекиваној смрти, и о његовој уметничкој „освети“ џелатима сакривеној у триптих.

Дванаест младих жена као дванаест апостола

Контролисана техника сећања на усташко стрељање 2.400 Срба, међу којима је био и Сава Шумановић, није била наклоњена откривању уметникове еухаристије сакривене у триптих. Да је еухаристија  „проваљена“ биле би неизбежне и промене на техници сећања, толико жилавој да је надживела и Броза, свог изумитеља.

Сава је избором триптиха сакрио симболичко значење дванаест женских фигура, несиметрично распоређених у три композиције. У њихове послове брања и одлагања грожђа у бурад сакрио је вино, а у житу у средишњем платну триптиха сакрио је хлеб. Да би саставио вино и хлеб, померио је природно време сазревања грожђа на жетву пшенице, а приношење грожђа до велике буради неприродно постављене на тле, јер се у стварности постављају на запрежно возило пре пуњења, поверио је снажним младим женама у молитвеним положајима тела и молитвеним изразима лица (које је Димитрије Башичевић видео као „баналности у нагињању ка гримаси“).

Дванаест младих жена са мушким рукама расподељено је неједнако: на првом делу триптиха четири, на другом пет и на трећем три, па је сасвим легитимна помисао да је сликар и на тај начин заметао траг сродства његових снажних берачица и Христових апостола.

Усташки агенти, када су по њега дошли ујутро 28. августа 1942. и допустили му да се окупа, пристојно обуче и поздрави са мајком, неизбежно су видели три свежа платна Берачица и неизбежно су били њихова прва публика. Да су разумели шта је Сава насликао на три платна Берачица, триптих би извесно био однесен, и ми га данас не бисмо гледали.

Једна ствар је овде разочаравајућа у погледу на послератне старатеље и естетско-историјске проучаваоце Савине велике заоставштине – преметали Савине слике, прегледали и конзервирали, каталогизовали, писали студије, класификовали сликареве фазе, селектовали за пригодне изложбе, а нису прочитали његову једину поруку онима који остају.

Када би се Берачице неком пригодом и нашле пред њима, трпеле су претпоставку да представљају почетак циклуса по монументалности сличног циклусу Шидијанке, прекинутог сликаревом смрћу – пошто је требало да буде обиман као и Купачице (Шидијанке), и Берачице би одвеле сликара у понављање измаштаних призора, које је Јован Поповић безмало исмејао на Купачицама изложеним 1939. у Београду.

Ако су Купачице резултат сликареве „исликаности“, мотивске непробирљивости и некритичности, како је видео Јован Поповић а донекле и неки други послератни ауторитети над сликарством, и Берачице, да су завршене, не би требало да одмакну далеко од тога.

 
Љубица Миљковић: Не слажем се

У једном од до сада најбољих радова о Сави Шумановићу, монографији Сава Шумановић, препуштање пасији (Шид, 2007) историчарка уметности Љубица Миљковић у закључцима есеја изразила је оштро неслагање са естетским вредновањем Савиног рада које се ослањало на сликареву болест или бар стање које не порађа врхунску уметност.

Миљковићева је одбацила Башичевићев налаз о Савином болесном осећању несреће због приземљења у тескоби шидске паланке, услед чега је и уметнички подбацио. Одбацила је и претпоставку Лазара Трифуновића да су Савини мотиви путева производ усамљености у Шиду и чежње за светом који је морао да напусти. Одбацила је поглед Предрага Протића на Савине радове с краја његове четврте деценије као „потресне у својој скромности“, која долази, можда из „наивности“, а можда из „болне зрелости“.

О Савиној „болести“ постоји само један папир – налаз његовог пријатеља, београдског лекара, који је требало да послужи Сава при мобилизацији у Раднички батаљон. Све суштинско о „болести“ потиче из Савиног аутобиографског прилога за каталог његове изложбе у Београду 1939. године. „Болест“ коју је Сава овде пластично описао је је типична фрустрација уметника који не уме да заради колико потроши, коме умире имућни отац покровитељ, коме се свет истовремено и руши, и обзнањује се у опчињавајућој лепоти.

Ако је психичка посрнулост уметника, коју је овај сам описао са сталоженошћу здравог ума, узета за сведока при потцењивању његових последњих радова, она је могла и да се током пола века мота испред очију које би стале пред Берачице. Можда је из тих разлога најважнија животна и филозофска порука овог сликара, порука исписана у Берачицама, остала тако дуго непрочитана.

Ми данас не знамо шта би више могло да нас терети. Или ћутање ако је била прочитана. Или немоћ да буде прочитана.

Драгорад Драгичевић