РТ Балкан, 30. 9. 2023, Нацисти, еугеника и Срби: Ужаси дворца Хартхајм

Спомен табла у Хартхајму Фото: РТ Балкан, Јелена Чалија

У подлогору Маутхаузена, Хартхајму, који је током Другог светског рата био завод за еутаназију и место где су се вршили медицински експерименти, према проценама убијено је више од 260 Срба

Сва историја дворца Хартхајм промењена је за свега неколико недеља. Толико је требало нацистима да ренесансно здање, једно од најрепрезентативнијих своје врсте у Горњој Аустрији, преуреде за своје потребе. Више га нико неће прво помињати по архитектури, па ни по његовој историји од 17. века до крвавих година оног двадесетог, већ по томе што је био један од шест центара за еутаназију Трећег Рајха. По броју у њему уморених, 30.000 људи, Хартхајм је био најгори од свих.

Пројекат „Т4″

Дворац у Горњој Аустрији био је део пројекта „Т4″, једне од оних непојмљивих нацистичких замисли прочишћења људске расе. Монструозна идеја која се крила под овом шифром, подразумевала је убиство свих оних који су се сматрали сувишнима у језивом свету који је желела да изгради нацистичка Немачка са својим савезницима: оних са инвалидитетом, ментално оболелих, заосталих у развоју, старих…

Убиства немоћних и оних које је ужасна нацистичка еугеника прогласила за такве званично су под овом шифром вршена од 1939. до августа 1941. и само у овом периоду убијено је 70.000 људи. У стварности, пројекат „Т4″ опстао је до завршнице Другог светског рата.

Масовна убиства вршена су у старачким домовима и установама за ометене у развију. Дворац Хартхајм био је једна таква установа.

Његов власник, Хенри фон Штархемберг из чувене аустријске племићке породице, поклонио га је 1899. године добротворној организацији за потребе оснивања установе за ометене у развоју.

Тако је било све до 1940. године када су нацисти од конфискованог замка направили центар за еутаназију.

Прве жртве били су штићеници дома.

Ускоро ће у Хартхајм нацисти почети да доводе логораше који више нису били способни за рад, међу њима и Србе и Југословене. У подрумима Хартхајма, да не би трошили бедне логорашке ресурсе, за њих је био спреман смртоносни гас – циклон Б. А затим спаљивање у крематоријуму.

Установа за душевно оболеле и ометене у развоју смештена у ренесансни дворац аустријске буржоазије постала је подлогор једне од најстрашнијих нацистички фабрика смрти – Маутхаузена, концентрационог логора у који су његови заточеници стизали са напоменом у личном картону „повратак непожељан“.

 
Експерименти In vivo

Гасне коморе и крематоријуми биле су само део ужаса Хартхајма. Како за РТ Балкан наводи историчар Ненад Лајбеншпергер из Републичког завода за заштиту споменика културе Београд у дворцу недалеко од Линца вршени су током Другог светског рата псеудо медицински експерименти над људима.

„Већина особа над којима су вршени експерименти је током њих преминула. Међу логорашима страдалим у дворцу Хартхајм је било и Срба и припадника других народности са простора данашње Србије, али њихов тачан број није познат. Они су у Хартхајм довођени из нацистичких логора, највише из Маутхаузена и Дахауа“, објашњава Лајбеншпергер.

Према сведочењима преживелих, над логорашима су се обављали експерименти са вакцинама, храном, непотребне операције, убризгавани су им различити агенси како би се видело како људски организам реагује на њих.

Један од заточеника Маутхаузена др Светислав Живковић (1885-1978) који је био главни лекар блока 5 у тзв. Руском логору описао је у својој књизи „У Маутхаузену“ како су нацисти сецирали леш једног младог Шпанца, скидали са њега кожу и разматрали шта могу од ње да направе. Шпанац је и убијен само због своје атлетске грађе и због монструозне и садистичке жеље нацистичких лекара да баш на њему проучавају људску анатомију.

Поименични списак

Према проценама, у замку Хартхајм гасом је угушено и кремирано 268 Срба, податак је до којег је у својим истраживањима дошао један од бивших логораша Миодраг Милић који је био и делегат у Међународном комитету Маутхаузен од 1963. до 1982. године.

У монографији „Концентрациони логор Маутхаузен – повратак непожељан“ Љубомира Зечевића и Тамаре Ћирић објављене су транспортне листе и спискови заточеника који су током 1942, 1943. и 1944. године из логора Сајмиште и Бањица одведени у Маутхаузен.

На тим списковима налази се 287 имена оних који су страдали у Хартхајму. Аутори монографије напоменули су да списак није потпун.

Ипак, и такав он пружа довољну слику о обичним, малим људима већином из српских села који су у транспортним листама у огромној већини уписани као земљорадници… Из Књажевца, Кисача, Темерина, Јакова, Слишана, Крагујевца, Новог Сада, Београда. Кафеџије, учитељи, кочијаши, зидари, машинбравари, студенти, ученици…

22890 Михајловић Стојадин, земљорадник, 02.07.1908, Рашанац, Петровац на Млави, 26.07.1944. Хартхајм.

27400 Ђорђевић Вукосав, кројач, 10.05.1924, Радиновац Лебане, 19.07.1944. Хартхајм.

19375 Лекић Бранко, конобар, 16.03.1906. Мрчајевци, Чачак, 28.03.1944. Хартхајм.
Најмлађи на поименичним списковима објављеним у овој монографији су двојица седамнаестогодишњака: Илија Грозданић из Превршца код Костајнице који је умро у Хартхајму 29. августа 1944. и Милан Мартић из Бјеловца код Костајнице, који је на истом месту погубљен 7. октобра исте године. Обојица су у Маутхаузен транспортовани из концентрационог логора Сајмиште у марту 1943. године.

Најстарији је 74-годишњи Милан Бојовић земљорадник из Брезовице код Чачка. У Маутхаузен одведен је са братом Бојом. Обојица су, како је записано у монографији, учествовала у Балканским ратовима, потом и у Првом светском рату, а Бојо је тешко рањен у пробоју Солунског фронта. Са три старија сина Бојо је 1941. године сарађивао са партизанским покретом. Њега, брата Милана и њиховог зета Добрицу Мајсторовића ухапсила је немачка казнена експедиција почетком новембра 1943, а у августу следеће године траспортовани су у Маутхаузен.

Милан је пребачен у подлогор Гузен, један од најсуровијих, одакле је као неспособан за рад одведен у Завод за еутаназију Хартхајм, усмрћен гасом и кремиран. Бојо је убијен убризгавањем бензинске инјекције у срце у Маутхаузену у априлу 1945, свега неколико недеља пре ослобођења. Једини је Добрица дочекао ослобођење Маутхаузена и вратио се у родно село Брезовицу. Ту је и умро само осам дана касније.

Бивши логораши логора Маутхаузен су, у време СФР Југославије, поставили спомен плочу са текстом на српскохрватском језику у унутрашњем дворишту дворца, објашњава Лајбеншпергер.

„У оквиру изложбене поставке о дешавањима у дворцу током Другог светског рата налазе се имена око 23.000 особа које су подлегле псеудо медицинским експериментима у њему. Међу тим именима има и Срба и становника Србије. Поред дворца се налази гробница у којој су посмртни остаци логораша који су првобитно били сахрањени поред дворца. На зиду дворца наспрам ове гробнице постављено је више спомен табли“, описује Лајбеншпергер Хартхајм данас.

Епилог

На челу завода Хартхајм био је аустријски лекар, психијатар Рудолф Лонауер, СС официр. Медицину је студирао у Грацу по принципима еугенике или „расне хигијене“, био је привржен идејама које су неговали нацисти и одани национал-социјалиста. Са свега 33 године постао је директор новооснованог Завода за еутаназију у Хартхајму где је у дело спроводио мрачне и безумне теорије о чистоћи расе. На дан капитулације Немачке, 5. маја 1945. године, убио је своју жену и децу и извршио самоубиство.

Судбина његовог заменика Георга Рена, који је такође био у Хартхајму од 1940. године, била је посве другачија и слична послератном путу већине лекара који су учествовали у монструозном пројекту „Т4″.

Рено је студирао медицину у Минхену и Хајделбергу и наводно учествовао у експериментима убијања људи лековима. За њега се, такође, наводи да је у Хартхајму био задужен да пушта гас у коморе и проверава његов учинак. Након рата, живео је у немачком граду Лудвигсхафену под лажним именом и радио за једну фармацеутску кућу.

Изведен је на суђење тек шездесетих година прошлог века, али је 1975. суђење прекинуто због његовог здравственог стања и објашњења да не може да издржи суђење. Умро је 1997. године тврдећи да се не осећа кривим.

Попут Рена, бројни лекари који су учествовали у масовним убиствима под шифром „Т4″, вршили медицинске експерименте над логорашима и за потребе нациста испитивали који је начин убијања најефикаснији, никада нису осуђени. Како се наводи у монографији Зечевића и Ћирићеве, од 38 лекара оптужених у Немачкој за учешће у програму „Т4″, 17 уопште није процесуирано, двоје је ослобођено у судском процесу, троје су амнестирани, за двоје није изречена казна јер је суђење прекинуто, петоро је осуђено на временске казне и сви су ослобођени пре њиховог истека, један је избегао суђење бекством у Египат.

Само четворо је осуђено на вишегодишњи затвор, један је осуђен на временску казну, а троје је извршило самоубиство.

Доктору Лонауеру 5. маја 1945. године срушио се читав његов свет, онај нељудски, изопачени у којем је веровао да је припадник више расе. Доктор Рено одлучио је да окуша срећу у врлом новом свету „денацификоване“ Немачке.

Умро је у 90. години живота.

Јелена Чалија