РТ Балкан, 6. 7. 2024, Кад је текла крвава Дрина: Братунац се данас сећа 3.267 српских жртава Подриња из последњег рата

Илустрација, гробље у Братунцу Фото: РТРС

Патријарх српски Порфирије служиће свету архијерејску литургију и помен душама побијених и помен души малог Слободана Стојановића, дечачића из Доње Каменице који је масакриран када се 27. јула 1992. вратио у своје село да узме пса Лесија кога је неизмерно волео

Нигде, ваљда, лицемерје западног света није тако огољено, доведено до суштине као на примеру Братунца и Сребренице, два града, градића у источној Босни, на само петнаестак километара један од другог.

Један злочин, онај у Сребреници, што се Запада тиче, заслужио је и резолуцију ГС УН, други, исто тако тежак, крвав, стравичан, монструозан, ни најједноставнију, најмању осуду. Ни помен с њихове стране.

Годинама, деценијама већ, бошњачке мајке Сребренице, 11. јула, под белим марамама плачу пред камерама и амбасадорима западног света, њихове сузе су видљиве, прихваћене, изазивају сажаљење, пажњу. Само пет-шест, седам километара даље, на Залазју, дан касније, мало даље у Бљечеви, Загонима, Скеланима, српске мајке 12. јула, који дан пре или касније, плачу саме. Њихове сузе нити ко види, нити ко чује њихове вапаје, нити кога занимају. Њихове сузе немају сажаљења, ни оног основног, људског, њихова бол је само њихова у њој западни свет не саучествује.

Сребреница је добила бројне пресуде у Хагу, резолуцију у УН, жртве убица из Сребренице још вапе за правдом. Жртве Сребренице имају меморијални центар у Поточарима, стотине и стотине гробова жртава из српских села око Сребренице и Братунца и даље су необележени, труну кости по потоцима, гудурама, јаругама и сметлиштима крај путева.

Насер Орић, ратни командант Сребренице, добио је за оно што је починио по околним српским селима „златне љиљане“ и ослобађајућу пресуду Хашког трибунала, Анђелку Млађеновићу из Јежештице глава је одсечена и однета у Сребреницу да тамо њом играју фудбал.

Дуга је и предуга књига западног лицемерја на примеру два градића у источној Босни, Сребренице и Братунца. У Поточаре, 11. јула, у дугим колонама стижу амбасадори и отправници послова западних амбасада у Сарајеву, ниједан од њих није још свратио у собу у Братунцу у којој су слике стотина, хиљада побијених Срба. Ни у Братунац ни на Залазје.

Данас ће у Братунцу бити обележена годишњица српских страдања у пролеће и лето 1992. и почетком 1993. године у Средњем Подрињу. Патријарх српски Порфирије служиће у храму у Братунцу свету архијерејску литургију и помен душама 3.267 побијених. И помен души малог Слободана Стојановића, 12-годишњег дечачића из Доње Каменице који се јула 1992. вратио у своје село да узме пса Лесија кога је неизмерно волео. Пао је у руке Диверзантског вода Команде здружених јединица Липље, Каменица тзв. Армије БиХ и Елфете Весели.

„На месту злочина били су сем Орића и Саким Халиловић Кибе и Зулфо Турсуновић. Дечак је био удаљен 10-15 метара од Орића и Кибета. Пришла му је Елфета Весели и ухватила га за главу. Неко је рекао да ће она направити белај, на шта је Орић одговорио да она нема ј… за то. Са удаљености од неких осам метара видео сам како Елфета држи дете за галву, узима нож и говори – ‘Ако сам ја балинкура, он је четник’, након чега му повлачи нож испод браде“, испричао је на суђењу Елфети Весели на суђењу у Сарајеву сведок С-1.

Елфета Весели за убиство дечака осуђена је на 13 година робије.

Крвави су пролећа и лета 1992. и зиме 1993. били празници Срба око Братунца и Сребренице. На Ђурђевдан 1992. нападнути су Гниона и Бљечева, на Петровдан Залазје, убијено је 69 мештана, на Божић 1993. Кравица. У другој половини јуна 1992. у Ратковићима и Брежанима убијено је 56 мештана, 5. јула у Загонима 14, у Крњићима 24 Срба.

У Магашићима крајем јула, у нападу снага Насера Орића из Сребренице, убијена је трудница и још 14 Срба, 8. августа нападнута је Јежештица, запаљено је 55 српских кућа, међу жртвама била је Савка Млађеновић, која је заклана у својој кући пошто су јој претходно пред очима заклани синови Драган и Анђелко.

Подравање је разорено 24. септембра, убијено је 35 Срба, међу њима седам жена, петоро је одведено у сребреничке приватне затворе. Факовићи и Бољевићи попаљени су 5. октобра, Бјеловац и Сикирић 14. децембра када је убијено 68 мештана, још 41 нешто раније.

У Кравици на Божић 1993. побијено је 49 Срба, рањено 78, у Скеланима девет дана касније још 69 Срба. На подручју Скелана за три године убијен је 301 српски цивил. Тог 16. јануара Цветку Ристићу убијена је читава породица, отац, брат, сестра, нешто раније, у заседи, и мајка. Цветко је остао сам на свету, без иког свог.

Тог пролећа и лета, јесени и зиме 1992. на 1993. годину муслиманске снаге из Сребренице разориле су 5.400 српских домова по Подрињу, без једног или оба родитеља остало је 800 деце.

Стани Сављевић из Кравице заклали су на њиви снаху Славку Стјепановић иза које је остало седморо сирочади, убили мужа Брану, братанца Драгана, сестрића Славка и још десет ближих сродника. Славки Матић из Бјеловца убијена је цела породица. Славки су на кућном прагу убијене обе кћерке и супруг Радивоје, а Брани Вучетићу отац, брат и мајка, док је он као деветогодишњи дечак заробљен и одведен у сребренички логор.

„У ноћи између 5. и 6. новембра 1992. године муслиманске снаге упале су у села Доња и Горња Каменица. Сви мештани који су остали у селу били су мучени и убијени на најмонструозније начине: везивани су бодљикавом жицом, разапињани су између храстова (што су злочинци звали ‘исмијавање Христа’), пекли су их на ражњу, одсијецали им главе на пању, забадали шипке и ексере у главу, одсијецали удове… На овај начин убијено је 126 цивила и војника, а највећа стратишта су била Глођанско брдо, Козјак, Трешњица, Маскалића поток и Широки пут“, стоји у једном од сведочења из 1992. године.

У Кравици је на Божић убијен мали Владе Гајић, имао је само четири и по године, мало даље и 77-годишњи Неђо Ерић. Тог дана Насер Орић сликао се у Кравици.

Слађана, сестра малог Слободана Стојановића, пред судом у Сарајеву испричала је да је с мајком у јулу 1993. године присуствовала идентификацији Слободанових посмртних остатака у Ватрогасном дому у Зворнику.

„Брат је био на столу, а поред њега се налазио плави мантил. Лобања је била одвојена од тела и на њој се налазила рупа. Тело је било у фази распадања, али видно расечено и унакажено“, описала је Слађана која је 1993. била ученица осмог разреда основне школе.

„Неко се осилио да мери бол мајки и каже да то није бол, трагедија и злочин. Нико нема изузетно право на бол. Бол је исти за сваког човека, бол осећа свака мајка, бол нема ни нацију ни веру“, рекао је прошле године на парастосу у Братунцу патријарх српски Порфирије.

Зоран Шапоњић