РТ Балкан, Глас Српске, 23. 7. 2024, Старо Грацко на Косову и Метохији: Злочин над српским жетеоцима никада није расветљен – На данашњи дан

Спомен табла убијеним жетеоцима у Старом Грацком, 23. јула 1999. Фото: СРНА

Специјално тужилаштво у Приштини, у координацији са Еулексом, 2017. године обуставило је истрагу због недостатка доказа и тако је, на крају, стављена срамна тачка на овај случај

На данашњи дан, 23. јула 1999. године, 41. дан по доласку снага Кфора на Косово и Метохију чији је главни задатак требало да буде заштита Срба, у селу Старо Грацко близу Липљана сурово је побијено 14 Срба, жетелаца, који су тог дана изашли на њиве да покупе жито. Од 14 мештана који су тог дана, предвече, изашли на мобу, да помогну једни другима, ниједан се жив није вратио кући.

Убијени су Милован Јовановић (30), браћа Јовица (29) и Раде (32) Живић, Андрија Одаловић (32), јединац, Слободан (32), Миле (39), Новица (17) и Момчило (43) Јанићијевић, Станимир (44) и Бошко (52) Декић, Саша (36) и Љубиша (60) Цвејић, Никола Стојановић (63) и Миодраг Тепшић (48). Гробље у Старом Грацку на коме су сахрањени жетеоци, мештани села, за протеклих деценију и по више пута је скрнављено и рушено.

У селу ни мртвима не дају мира.

За злочин у Старом Грацком под истрагом су била седморица Албанаца, ниједан није до краја процесуиран нити осуђен. Специјално тужилаштво у Приштини, у координацији с Еулексом 2017. године обуставило је истрагу због недостатка доказа и тако је, на крају, стављена срамна тачка на овај случај.

У архивама је остао и податак да је октобра 2007. ухапшен Миљазим Битићи из села Велики Алаш код Старог Грацког због сумње да је учествовао у убиству српских жетелаца. Два месеца касније Миљазим је пуштен из притвора због недостатка доказа.

Тог 23. јула 1999, предвече, породице жетелаца који су из Старог Грацког отишли на њиве, почеле су узнемирено да зову штаб Кфора у Липљану пошто се њихови најближи нису враћали с њива.

По причи коју понављају годинама, из штаба им се наводно јавио неки преводилац, Албанац који је рекао да они не знају где је село, да немају довољно људи, возила… Неки од узнемирених мештана пешке су кренули ка Липљану да траже некога од официра Кфора, да моле за помоћ. Један од младића из села, док се спуштало вече, сео је у возило, кренуо ка њивама не би ли негде успут пресрео жетеоце…

Недалеко од села затекао је трактор на коме је било једно беживотно тело па се окренуо и вратио назад да јави шта се догодило.

Тек сутрадан, 24. јула, када је већ постало извесно какав се тежак злочин догодио, каква је трагедија задесила село, Кфор је саопштио да су претходне вечери, у 21 и 13, британски војници Кфора чули пуцњаву, да су позвали НАТО снаге које су изашле на терен и нашле тела 13 Срба поред комбајна и четрнаесто поред трактора у близини.

Истину знају само џелати

Остало је забележено и да су тела жртава била унакажена ударцима тупим предметима.

До дана данашњег, иако је прошло већ 25 година, а на једном месту, у једном од најстрашнијих злочина на Косову побијено 14 људи, не зна се шта се тачно десило на њиви код Старог Грацког. У ствари, истину знају једино џелати. Да ли су жетеоци опкољени, похватани па стрељани, да ли су побијени у брзом нападу, а испаљено је на десетине хитаца… Једна од верзија коју помињу у селу јесте да су убице били пресвучени у униформе Кфора и да су зато успели да приђу толико близу жетеоцима…

Пре неколико година, дневни лист Политика објавио је изводе из докумената НАТО-а из којих се могло закључити да је јединица ОВК „Фортуна“ организовала и извршила напад на Старо Грацко.

„Британски истражитељи су јасно и прецизно открили како починиоце – тако и командни ланац који иде до самог врха ОВК. Главни човек ОВК Хашим Тачи, некадашњи председник Косова, положио је, пре неколико година, венац на споменик убијеним жетеоцима и жртвама“, навео је овај лист.

„Из ове шуме су дошли, она је у власништву Зећировића из села Алаш. Тог дана је један Албанац чувао стоку овде и он је видео убице, раније је радио као стражар у задрузи. Њега су касније нашли у мртвог у истој овој шуми, био је наслоњен на дрво. Шта му је било ко ће знати“, испричао је својевремено за Политику, мештанин Драган Торбица сећајући се детаља кобног дана:

„Овде су их сакупили на гомилу, биле су ту неке рупе у земљи, крв је била још свежа кад смо дошли… Ено, ту ниже, низ поље, дечак Јанићијевић је убијен, била је пшеница у његовој приколици и на њој крв. Онда, мало горе, био је део тела, сакупили смо га, закопали. Мислили смо да се вратимо, да га сахранимо, кад нам Кфор врати мртве. Помели смо се и нисмо се вратили, не знам где је данас то место, почупали су неко трње које је било поред њиве…“

Славица Јанићијевић Поповић родом из Старог Грацког тог трагичног дана изгубила је оца и брата и двојицу стричева, комшије, пријатеље из села, кумове.

„Брата Новицу који је имао само 17 година и три дана касније требало је да напуни 18 и оца, стричеве, последњи пут видела сам 7. јула, на Јовањдан, на нашу славу. Из Грачанице тог дана смо супруг и ја на велики ризик отишли до села, до Старог Грацког, овде је тих дана ситуација била јако тешка. Нешто ме вукло тог дана тамо, као да ћу последњи пут да их видим. Били смо на слави, поседели, испричали се, видели се, и то је било последњи пут. Побијени су, масакрирани у петак, у понедељак је Новици требало да буде рођендан, у среду је била сахрана, био је добио позив за регрутацију…“, сведочила је прошле године, на 24. годишњицу злочина Славица за РТ Балкан.

„Није тог дана невино убијено 14 људи из села, тог дана убијено је 14 породица, уништено читаво село… Сваки дан је нова бол, нова патња, и тако 24 године“, речи су Славице Јанићијевић Поповић.

Њиве на којима се злочин десио и које су на око километар од села, нико више не обрађује, нити их ко копа, ни оре, нити сеје нити са њих шта жање.

За стравичан злочин, да је остала без оца, брата кога је волела као очи у глави, Славица је сазнала у три ујутру наредног дана, јер, у селу нису имали телефонске везе да јаве шта се десило.

Од јула 1999. Старо Грацко завијено је у црно

Тог јула 1999. године читаво Старо Грацко завијено је у црно.

„Не знаш кога више да жалиш, рођеног брата, мог Новицу, оца Момчила, стричеве, комшије из села, рођаке, кума… Сви смо се знали, дружили се… Са Одаловићем смо излазили у град, шетали се по селу, сви смо у селу живели као један, као једна душа, данас, нажалост, тих добрих људи више нема. Кум је избегао из села где сам и ја рођена, где смо живели, тамо су нам запалили кућу, заузели нашу земљу да је они раде. За ове 24 године не смемо тамо да одемо, плодове наше земље тамо други убирају. То је село Крајиште, тамо сам рођена, тамо сам крштена, а отац је у Старом Грацком правио кућу да бисмо, кад пођемо у школу, ми деца били ближе граду, а кући у Крајишту мислио је да се врати под старе дане, са мојом мајком, да тамо живе“, речи су Славице забележене прошле године на годишњицу масакра.

За породице побијених, страшни, тешки ожиљци не зарастају. Још је већа и тежа рана сазнање да за злочин нико није одговарао, да су обећања из међународне заједнице, од Кушнера да ће бити преврнут сваки камен да се убице нађу остала тек празна слова на папиру.

„Оног Кушнера у селу смо видели само на дан сахране, и, никад више се није вратио иако је тада обећао да ће сваки камен да преврне да нађе убице. То је једно зло, желим му гору судбину од моје. Само толико могу да кажем. Мени је данас остало само да стално и изнова подсећам на наше невине жртве, на мог брата, оца, стричеве, на људе из села“, сведочи Славица.

Језиво боли, наставља, и што људи из Старог Грацког нису тог дана само побијени, они су, каже – „масакрирани“.

„Људи то не знају… Паљени су им очи на ауспух, ударани су тупим предметима по главама. О томе се не прича. Обдукциони налази били су празни, ништа о узроку смрти, сахранили смо их у металним ковчезима, нису дали другачије, вероватно да не видимо колико су масакрирани“, понављају у селу.

Учитељ Зоран Ћирковић прича да тог 23. јула 1999. године ништа није слутило на трагедију.

„Људи су пошли на вршу, да оврше хлебно жито, јер је била ратна година, они су пошли, позвали комшије, било је њих 14, помагали смо једни другима. Предвече су отишли поново и десило се то“, каже Ћирковић.

Он сматра да је у питању била нека организација, јер 14 људи не може да убије један човјек.

„Вероватно је то учинила нека маса људи, неки ти терористи, страдало је свих 14, ниједан се није вратио кући. То је било нешто страшно за наше село“, присетио се учитељ.

Он истакао да су мештани тражили од британског Кфора да обезбјеђује поље, а да су им они рекли да иду слободно да раде, да ће обилазити терен.

Учитељ је испричао да су се напади на Старо Грацко наставили и после тог немилог догађаја.

„Ми смо и након тога овде имали свакодневне нападе, на пограничним деловима села, пуцали су на куће, рањавали људе, па је био и погром на наше село. Пуцали су са десне стране на село, али, ето, срећом, прошли смо добро“, рекао је Ћирковић.

Он је навео да је пре рата у Старом Грацку живло 530 Срба, а да их је сада 150, исто колико и Албанаца.

 
Зоран Шапоњић