РТ Балкан, Вечерње новости, 10. 3. 2024, Чврсти докази о истребљењу Срба на КиМ на суђењу лидерима тзв. ОВК: Киднаповани, мучени, убијани..

Претња ОВК на путоказу у манастир Драгинац Фото: ФБ налог манастира Драгинац

Срби су на суђењу говорили о томе како су киднаповани и мучени, док су Албанци који су сведочили без мера заштите углавном у судници „губили памћење“

У првој години суђења за ратне и злочине против човечности бившим лидерима тзв. ОВК Хашиму Тачију, Кадрију Весељију, Реџепу Сељимију и Јакупу Краснићију пред Специјализованим судом у Хагу Срби су са места за сведоке углавном говорили јавно, наводећи патње кроз које су прошли у логорима тзв. Ослободилачке војске Косова, пишу Новости.

Они који су преживели сећали су се како су киднаповани и мучени. Део њих дошао је да говори о члановима породица које су терористи ОВК убили, а њихова тела добили су много година касније, или се ни данас не зна где почивају.

Албанци који су сведочили без мера заштите углавном су у судници губили памћење, нису се сећали рата, говорили су да тзв. ОВК није имала команду ни организацију. То су, такорећи, по њима, били паори који су дању орали њиве, а ноћу узимали оружје да се бране. Припадници међународних организација и поред покушаја да у некој мери оправдају тзв. ОВК, искрено су говорили да се Тачијева герила питала за све и да су Срби практично били глинени голубови.

У оптужници лидерима тзв. ОВК се наводи да су били део удружене злочиначке организације од марта 1998. до септембра 1999. године, оптужују се за застрашивања, хапшења, малтретирања, киднаповања, најмање 102 убиства Срба, Рома, „нелојалних“ Албанаца, у 42 импровизована логора на Косову и Метохији и северу Албаније над преко 400 затвореника.

Тужиоци базирају испитивање на томе да је тзв. ОВК имала своју команду, организацију и хијерархију. До сада су се чуле приче 48 сведока, а биће их још око 150.

Описи из оптужнице су језиви. Помиње се како су затвореници тучени, како су морали да врше нужду у просторијама где су били затворени, слушали патње осталих, тукли су их шипкама, пушкама, ланцима…

„Када је један затвореник питао да добије воду натерали су га да попије разређивач. Члан ОВК наредио је двојици притвореника да се скину и имају секс. У ћелијама су нападали слепи мишеви свуда по телу. Ударани су чекићем. Цигарете су им гашене по кожи“, наводи се у деловима оптужнице где се описује малтретирање затвореника у Призрену.

Спомињу се страдања у Ликовцу, Лапушнику, Клечки, стрељање на Брду Бериша…

У судници се често указивало на застрашивање сведока, а Весељију, Тачију и Сељимију су уведене посебне мере у затвору, јер су преко посетилаца који су им долазили у Хаг покушавали да утичу на сведоке да промене исказе које су давали раније.

Тако је у судници о књизи коју је написао о рату и структури тзв. ОВК говорио Хајруш Куртај, некадашњи командат бригаде „Агим Бајрами“, али је пред својим некадашњим командантима говорио како је све погрешно писао, да то није било тако, да није имао команду, ни телефон да некоме јави шта се дешава, те да се не сећа да је Тачи уопште долазио да обиђе бригаду коју је водио. А, све супротно је раније говорио у исказу.

Адвокат Зоран Живановић који је учествовао у суђењима Трибунала у Хагу, а сада се налази на списку адвоката пријављених и за Специјализовани суд, истакао је за Новости да „генерално гледано процес за оптужбу иде у добром правцу“.

„Тужилаштво тврди да је у време после повлачења наших војних снага ОВК ведрила и облачила на Косову и Метохији и чинила све да што више Срба који су остали оду из јужне српске покрајине. Такође, по мени је и на основу сведочења у ових годину дана доказано да је било масовних убистава Срба и прогона и пре тога. Сви који су се налазили на челу ОВК су део злочиначког плана да што више Срба напусти КиМ и морају бити одговорни за злочине. Такође, и на основу тога што их не пуштају да се бране са слободе може се закључити да ће бити кажњени на дуги низ година и да се оптужбе не могу ублажити. По мојој процени, то су казне од 30 година па до доживотних, не можете бити одговорни за убиства сто људи и добити неколико година затвора, навео је Живановић.

Он додаје да је заштита сведока релативна, јер у неком тренутку одбрана добија имена оних који ће говорити.

„Мислим да тај њихов покушај да застраше сведоке може евентуално да утиче нa албанске жртве, јер се у оптужници помињу и Албанци који су страдали, јер су били против ОВК. Сматрам да ће бити још оптужница и да ово није крај. Као саучесници у злочиначком удружењу, у оптужници су наведени и официри тзв. ОВК: Азем Суља, Љах Брахимај, Фатмир Љимај, Сулејман Сељими, Рустем Мустафа, Шукри Буја, Љатиф Гаши и Сабит Геци.

Живановић сматра да ће се и они у неком периоду наћи у оптужницама и да ће им се судити у одвојеним поступцима пред другим судовима.

Можда и најпотресније сведочење било је Драгице Божанић из села Оптеруша, којој су отети и убијени малолетни син Немања (16) и супруг Младен (49) у јулу 1998. код Ораховца. Тела је добила тек 2006. године када су пронађени њихови остаци у масовној пећини Волујак, међу осталим Србима.

Божанићева (64) је сведочила да су припадници паравојске у ноћи између 17. и 18. јула 1998. пуцали на кућу њене породице и напали друге Србе у селу Оптеруша и да су се ујутро сви предали.

„Тражили су нешто по кући, не знам шта, а нама су наредили да седнемо у двориште. Мој син је био повређен, изгребан по лицу од цигле док су бацали гранате на кућу. Потом су жене одвојили од мушкараца које су притворили у подруму једне куће. Чула сам како мужа туку и испитују о старијем сину који је био у војсци тада као редован војник и када су нас напали није био у селу, рекла је Божанићева.

Дејан Јефтић, заробљеник у Будакову је испричао да је имао 19 година када је отет заједно са Станком Станковићем и Крстом Јефтићем.

„Нисмо добили ништа осим батина! Отели су нас Албанци које сам познавао од малена. Тукли су нас, ударали ланцима и пушкама, везивали нам очи, били смо голи до појаса. Били смо измучени, имали смо само једну жељу –  питали смо се да ли ћемо преживети“, рекао је Јефтић.

Члан мисије ОЕБС Сандра Мичел је истакла да се тзв. ОВК питала за све и да је после уласка међународне мисије на Косово и Метохију јуна 1999. године било доста осветољубивости, убијених Срба и Рома.

„Много локалног становништва је почело да одлази. Албанци су се враћали кућама из избеглиштва у Албанији, видели запаљене куће, били су љути и онда су то искалили на неком. Почели смо да примећујемо разне обрасце и трендове. Мушкарци обучени у црну одећу са знаком ОВК обављали су функције полиције, делили имовину или станове. Било је извештаја да ОВК киднапују људе, хапсе, воде их на информативне извештаје. Читав низ активности је био у питању – од паљења кућа до претњи Србима и Ромима да напусте покрајину“, навела је Мичел.

Она је навела да су са свих крајева покрајине долазиле овакве информације, а да су припадници тзв. ОВК тврдили да нападе не врше њихови припадници већ бандити који носе њихове униформе.

„То је говорио и Тачи. Тражили смо да истраже кривична дела, али никада нисмо добили одговор. Људи из тзв. ОВК су преузели све – комуналне службе, болнице, полицију, а градоначелници су поносно говорили – нас је поставио Тачи“, истакла је Мичел.

Предраг Дедић чији је син Бобан отет и убијен јула 1999. године у Ораховцу је испричао да ни данас не зна где је тело његовог сина.

„Мој син је имао је 37 година. Сазнао сам да је одведен у затвор тзв. ОВК у згради бившег ватрогасног дома и отишао сам да покушам да га ослободим. Затворили су и мене. Касније су ме ослободили, а Бобаново тело тражим и данас. Албанци су терали Србе да им продају станове. Морао сам да продам стан који су прво опљачкали. Преко једног посредника Шиптара сам продао. Рекао ми је – данас ми га продај за 8.000 марака, а ако нећеш, сутра ће вредети 5.000 марака. Дао сам га за осам“, сведочио је Дедић.

Док тече процес против злогласне четворке која тврди да није крива и даље остаје питање да ли ће се и случај трговине органима Срба у жутој кући на северу Албаније наћи у оптужницама.

Управо је на основу извештаја швајцарског известиоца Дика Мартија у Савету Европе и оформљен суд. Срби се надају да ће правда стићи, макар и четврт века касније.