РТРС, 12.2.2014, Годишњица покоља више стотина поткозарских Срба

Пискавица: Храм Свете Тројице Фото: Глас Српске

Ових дана, у Дракулићу и Шарговцу крај Бањалуке, обиљежено је 72 године усташког покоља невиних српских цивила. Међутим, мало је познато да је и у селима Ивањска и Пискавица у исто вријеме почињен страшан масакр над више стотина Срба, углавном жена и дјеце.

У исто вријеме, у фебруару 1942. године када се у Дракулићу десио стравични злочин, усташе су починиле још један покољ у поткозарским селима Ивањска (данашње Поткозарје) и Пискавица, у којима је на најбруталнији начин поклано више стотина цивила, али се о овом злочину до данас није писало и скоро да му је затрт сваки траг.

Покоље у Пискавици и Ивањској партизанска власт је прећутала, вјероватно, да би избјегла сусрет са истином да су за партизанске диверзије кажњавани само Срби, а не и припадници друга два народа. Земни остаци уморених у Пискавици и Ивањској нису сакупљени у заједничку костурницу, већ су углавном остављени да почивају по сеоским двориштима, гдје су их преживјели, послије покоља сахранили. Некима су потомци на тим мјестима подигли надгробне споменике. Већина је, ипак, сахрањена у необиљежене масовне гробнице на сеоским гробљима.

Данас 80- годишња Данка Кнежевић, која је као дијете преживјела покољ у Пискавици, и данас се јасно сјећа кобног дана. Усташе су, каже, у зору, 12. фебруара, дошле возовима и почеле свој крвави пир. „Утјерали су ме у кућу. Моја мати је пала испред огњишта, мртвог брата држи од три године. То сам видјела“, сјећа се Данка Кнежевић.

 

Није познато колико је тачно људи убијено, зна се само да их је било више стотина. Већина је сахрањена у необиљежене масовне гробнице на сеоским гробљима, обиљежених гробова је тек неколико. О том догађају се, у бившој држави, годинама ћутало, наводно и због тога што је велики број усташа који су починили овај злочин, пред крај рата прешао у партизане.

„У Пискавици је то било заташкивано. Кажу национализам се шири“, каже мјештанин Боро Беговић. „Прије петнаестак дана, чуо сам за прву иницијативу да се у Пискавици подигне спомен-обиљежје, које би указало да је у Пискавици више стотина људи страдало у једном покољу од стране усташа, 5. и 12. фебруара“, каже свештеник Горан Шкорић.

Разлика између покоља од 5. и 12. фебруара 1942. у Пискавици и Ивањској и покоља у Дракулићу, Мотикама и Шарговцу, 7. фебруара, била је у томе што је Дракулић акт програмиране промјене демографске структуре у Бањалуци и околини. Припремљен је у сарадњи с одредом Павелићевог тјелесног здруга, који га је извео под руководством натпоручника Јосипа Мислова и фра Томислава Филиповића, припадника фрањевачког самостана Петрићевац код Бањалуке, док су покоље од 5. и 12. фебруара 1942. године извршиле домаће усташе, као одмазду за партизанске диверзије на прузи Бањалука–Приједор.

Наиме, у два наврата – 5. и 12. фебруара 1942. године, усташе, Србима познатих презимена, Пезићи, Томићи, Иџани, Ковачевићи, Клечине из села Ивањске прије поласка у покољ у сусједну Пискавицу, као појачање домаћим усташама позвале су домобранске и њемачке војне јединице и кренуле у кољчки поход на своје комшије Србе.

Кољачи су долазили возом до помоћне жељезничке станице у Шушњарици, на 32. километру од Бањалуке, која је удаљена седам километара од станице у Ивањској и пет километара од станице у Пискавици, или пјешке преко брда.

Преживјели Срби кажу да су 5. фебруара чули долазак воза у Шушњарицу и шкрипу вагона у тој станици. Управо до те станице усташе су редовно контролисале и чувале жељезничку пругу између Бањалуке и Приједора. Даље одатле, према Приједору, партизани су скоро сваке ноћи рушили пругу и тако онемогућавали жељезнички саобраћај између та два града, која су држале усташе. Повремено су усташе и домобрани у већем броју обезбјеђивали ту пругу и поправке на њој. Зато су Срби, који су 5. фебруара уочили долазак воза и усташа у Шушњарицу, мислили да они и тога јутра долазе да чувају , или поправе пругу. Није нико помишљао на масовна убиства, нити се ко склањао пред усташама, јер до тада није било масовних убистава невиног, мирног сеоског становништва у том крају. Склањали су се само одрасли мушкарци.

Тако су Срби масовно страдали не очекујући одмазду. За вријеме кратких упада у село усташе су извршиле покоље у пискавичким засеоцима Ђуђићи, Шутиловићи и Поповићи, који се налазе с десне стране пруге из правца Бањалуке, као и у Шушњарима, Милошевићима, и ивањском засеоку Милаковићима, који се налазе с лијеве стране. Сви засеоци су близу и пруге и међусобно. И сви су близу жељезничким станицама у Ивањској и Пискавици.

Главне, а често и једине силеџије и кољачи Срба у Пискавици биле су усташе из Ивањске, у цивилним одијелима али и у војничким униформама. То су били сељаци, католици, који су познавали сусједну Пискавицу. Познавали су све домаћине у Пискавици и сву њихову чељад, њихове куће, помоћне просторије, котаре, путеве, увале, потоке и шумарке између кућа и око њих. Ту су одрасли заједно са својим комшијама Србима. Те усташе из Ивањске наводиле су Нијемце, домобране и усташе са стране на српске куће , као што пси трагачи наводе ловце на дивљач.

Према казивању свједока, те усташе су претежно били средовјечни људи који су са лакоћом клали двогодишњу дјецу. Некон рата овај злочин требало је да буде што прије заборављен. Многа тијела жртава, након копњења снијега, разнијеле су животиње. Милена Касаловић, рођена Милошевић, тада седмогодишња дјевојчица, која је у рату изгубила мајку Ружицу и три сестре од једне до пет година и скоро сву родбину, никада није успјела сазнати гдје су гробови њене породице. Није имала гдје да запали свијећу.

Према свједочењу Даре Милошевић, која је изгубила троје дјеце у строју за стријељање а преживјела јер се у стрељачком строју онесвијестила, на непотпуни списак страдалих додала је по свом вјерном сјећању и памћењу још 11 имена која до тада нису била записана. И управо то је најтеже бреме потомака који нису успјели да запишу тачан број покланих предака и сачувају од заборава успомену на жртве, међу којима су већина дјеца. Завршни ударац који су усташе задале овим засеоцима 12. фебруара, на Света Три Јерарха, оставили су трага до данашњих дана, јер је већина ових села и данас слабо насељена и готово опустјела.

Остаје у обавези оних који носе презимена ових жртава да утврде да ли је у овом покољу страдао 221 мјештанин, 304 мјештанина или још више, како наводе разни несистематизовани извори. У својој књизи Лазар Лукајић наводи 500 имена, али се ради о страдалим до 1945. Ипак, најстрашнији је од свега заборав, изостали помен душама ових мученика и споменик, за чије је подизање прошле године покренута иницијатива код ресорног министарства.

Иако се о овим догађајима отворено почело причати тек након распада Југославије, ниједна институција се још није озбиљно бавила истраживањем овог злочина. И ово мало података који постоје резултат су труда појединаца и усменог предања преживјелих.

Р.К.