РТРС, 3. 5. 2024, Прошле су 32 године од злочина у Добровољачкој улици у Сарајеву – и даље без судског епилога

Сарајево, 2. мај 1992. Фото: Архива

Да ли се рат у БиХ могао избјећи, ко га је и за чије интересе повео, питање је старо већ 32 године, а које се изнова актуелизује сваког прољећа, на годишњице немилих догађаја.

Злочин над најмање 28 младих војника, припадника ЈНА 2. и 3. маја у Сарајеву и након више од три деценије предмет је сарајевског подметања неистина кроз тезу о наводном нападу ЈНА на Предсједништво. Најновија лаж је конструкција да је Алија Изетбеговић требао бити размијењен за командата Друге армије Милутина Кукањца и да о изласку ЈНА из команде под Бистриком није било договора. Да истина јесте наше најјаче оружје, поручују актери тих догађаја.

На Кутиљеров план у фебруару 1992. први је потпис ставио Алија Изетбеговић, али га је и повукао. Да је потписивао без намјере да потписано и реализује свједочи и споразум о мирној дислокацији ЈНА са наоружањем и опремом, од 26. априла 1992. Да је то било само мртво слово на папиру, доказали су накнадни догађаји.

Благоје Ковачевић, предсједник Скупштине организације старјешина ВРС, каже да је наредба била – 2. маја напасти све објекте ЈНА од Високог до Сарајева.

– Другог маја је и почео синхронизовани напад на све војне објекте, али Територијална одбрана није била оспособљена за тако сложен задатак – каже Ковачевић.

Дакле 2. маја догодио се траљави покушај Хасана Ефендића да по директиви Алије Изетбеговића заузме војне објекте ЈНА, преузме наоружање и зароби војнике, а не напад на Предсједништво. Епилог – смрт 19 младих војника ЈНА. Сутрадан је убијено још девет припадника и службеника ЈНА.

Предсједавајућем тзв. Предсједништва РБиХ Алији Изетбеговићу, по властитом признању, дипломатске активности на спречавању рата послужиле су да се рат одложи и да се изврше припреме.

Рат или договор са Србима о опстанку крње Југославије? Истина је да је муслимански лидер Алија Изетбеговић одбио историјски споразум са Србима који би гарантовао територијалну цјеловитост БиХ у крњој Југославији. Потврдио је то својевремено и академик Мухамед Филиповић.

– Питао сам најмање десет пута Изетбеговића како је то могуће, могли смо проћи без рата, никаквих шанси нисмо имали. Алија Изетбеговић никада мени није хтио да каже ко је то урадио – причао је Филиповић.

Алија Изетбеговић је прихватао, па одбијао, потписивао, па саботирао споразуме или, како је и сам говорио, до подне мислио једно, а поподне друго. То је оно што се и данас препознаје у политици Сарајева, подложном утицајима свјетских сила, окованом заблудом да им оне чине добро и дјелују у њиховом интересу.