РТРС, Срна, 16.9.2020, Пробој Солунског фронта – побједа за историју

Велики рат: Полазак за Солун Фото: Архива, РТС

Послије тродневне офанзиве, која је почела 15. септембра 1918. у раним јутарњим часовима, Прва и Друга српска армија пробиле су 17. септембра Солунски фронт, што је било одлучујуће за слом Централних сила у Првом свјетском рату.

Мјесец и по дана касије капитулирала је Аустро-Угарска, а убрзо и Њемачка.

Пробој Солуског фронта представља један од најважнијих догађаја у српској историји.

Српске снаге „пресјекле“ су бугарску војску и присилиле Бугарску да 30. септембра 1918. положи оружје.

При томе, Срби су продирали тако брзо да је француска команда молила српску Врховну команду да успори напредовање, јер француска коњица није успијевала да држи корак са српском пјешадијом.

Свијет је испрва био запањен српским побејдама на Церу и Колубари, потом солидаран са Србима у повлачењу преко Албаније, изненађен опоравком српске војске на Крфу, а на крају одушевљен побједом и пробојем Солунског фронта.

Брзим продором од Солуна моравском и вардарском долином до Београда за свега мјесец дана пресјечена је стратегијска вертикала Централних сила и то је у великој мери утицало на исход рата.

Око 30.200 српских добровољаца из прекоморских земаља, затим 25.700 добровољаца приспјелих из заробљеништва у Русији, намјање 1.300 добровољаца Херцеговаца из црногорске војске, од око 1.700 колико их се нашло на Крфу 28. фебруара 1916. године.

Од започињања ратних операција на Солунском фронту па до ослобођења Битоља српска војска изгубила је скоро 29.000 људи.

Пробојем Солунског фронта српска војска је не само ослободила Србију, већ и Србе са простора данашње БиХ и Хрватске,али и друге јужнословенске народ који су, попут Хрвата у Далмацији и Загребу те Словенаца тражили уједињење са Србијом и стварање нове државе – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније преименоване у Југославију

Навршиле се 102 године од пробоја Солунског фронта

У знак сјећања на 15. септембар 1918. године, Србија и Република Српска ће од ове године тај датум славити као заједнички празник – Дан српског јединства, слободе и националне заставе.

На Солунски фронт, чија је дужина била неколико стотина километара, српска војска је пребачена на прољеће 1916. године, послије опоравка на Крфу након Албанске голготе.

Са једне стране фронта били су српски, француски и британски војници којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана, док су са друге стране линије биле аустругарска, њемачка и бугарска дивизија.

За команданта Солунског фронта постављен је француски генерал Франше Д` Епере, а одлука да се коначно крене у пробој фронта донесена је у јуну 1918. године.

Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на којем се налазила српска војска коју је чинило укупно шест дивизија са 140.0000 војника.

Српска војска била је подјељена у двије армије – Прву, под командом Петра Бојовића и Другу армију, на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић.

Борбе су почеле 14. септембра 1918. године цјелодневном артиљеријском паљбом свих савезничких топова по бугарским, њемачким и аустроугарским положајима, да би у зору 15. септембра у 5.30 часова, послије снажне артиљеријске припреме, у напад кренуле дивизије првог ешалона Друге армије на фронту Сушица – Соко дугом 17 километара.

Српска Прва армија дјеловала је на фронту Соко – Лешница дугом 16,5 километара водећи са непријатељем борбу „прса у прса“.

Већ првог дана пробијено је 11 километара фронта, који је други дан проширен на 40 километара и тиме почиње слом централних сила чија се линија на Солунском фронту распада.

Француски маршал Франше Д`Епере је у извјештају Влади Француске при пробоју Солунског фронта крајем септембра 1918. године написао да се „операције морају успоравати, јер нема комуникације ради дотурања хране француским трупама које напредују“, а да „само српским трупама нису потребне комуникације, они иду као олуја – напријед“.

Избијањем српске војске на Вардар дефинитивно је извршен и оперативно-стратегијски пробој њемачко-бугарског фронта, што је довело до тога да су Бугари упутили у Солун молбу да се прекину операције за 48 часова.

Франше д`Епере је одбио тај захтјев и поручио да у обзир долази једино капитулација, што су Бугари прихватили и 29. септембра у Солуну потписали примирје којим је бугарска војска капитулирала.

Иако су услови примирја били врло тешки, бугарски делегати су их прихватили само с једним захтјевом – да се српска војска не пушта у Бугарску.

Нијемци нису признали примирје и њихове трупе су се извукле из додира са Бугарима, а остаци њемачке војске су гоњени српско-француским снагама одступали на сјевер.

Прва српска армија заузела је 5. октобра Владичин Хан, под борбом се пробила кроз Грделичку клисуру, заузела Грделицу, 7. октобра продрла у Лесковачку клисуру и заузела Лесковац, а 9. октобра избила је пред Ниш.

Српска Врховна команда, на приједлог команданта армије и без обзира на техничку надмоћност непријатеља, одобрила је да Прва српска армија нападне њемачку армију код Ниша.

У борбама од 10. до 12. октобра Прва српска армија је разбила дијелове те њемачке армије и 12. октобра ушла и у Ниш.

Београд је ослобођен 1. новембра 1918. године.

Поразом Бугарске, њемачко-аустроугарске снаге на Балкану нашле су се у тешком положају, а потом је услиједио слом империја.

Отоманска империја капитулирала је 30. октобра 1918. године, Аустроугарска је капитулирала 31. октобра 1918. година, а Њемачка 11. децембра 1918. године.