РТРС, Срна, 18.6.2020, Бивши логораши Јасеновца о злочинима команданта логора Шакића

Мапа хрватског усташког системâ логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома Јасеновац, Извор: 08-18190 Counter Memorial of Serbia Volume II p. 145, према Антун Милетић: Концентрациони логор Јасеновац

Бивши логораш Јакоб Финци подсјетио се јесени 1944. године, када је Шакић био замјеник команданта логора и када су усташе за само десет дана погубиле 3.000 људи. Други логораши морали су да их сахране.

Командант хрватског концентрационог логора Јасеновац у Независној Држави Хрватској и високи усташки официр Динко Шакић (1921-2008) изручен је Хрватској 18. јуна 1998. године, а на суђењу је добио 20 година затвора.

Антисрпска атмосфера у Хрватској 1998. године

О атмосфери у хрватском друштву 1998. године свједочио је Ефраим Зуроф, директор организације која је „ловила“ нацисте – Центра „Симон Визентал“.

Он је стигао у Загреб у јулу те године и сретао је на улицама фудбалске навијаче који су узвикивали име јасеновачког злочинца Шакића.

На утакмицама новоуспостављене кошаркашке лиге ношени су транспаренти „Србе на врбе!“ – то је познати усташки слоган из периода у коме је почињен геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима.

У таквој атмосфери годину касније почело је суђење Шакићу, једном од најважнијих сарадника усташког поглавника и Хитлеровог сарадника Анте Павелића.

Бахати интервју дошао му главе

Шакић је прво био командант логора у Старој Градишки (махом дјечијег логора за српске малишане) до 1942. године, након чега замјењује дотадашњег команданта концлогора Јасеновац Мирослава Филиповића, који је себи дао надимак Мајсторивић, хвалећи се својим кољачким вјештинама.

Динко је био зет једног од највећих злочинаца Другог свјетског рата Макса Лубурића и заузимао је значајна мјеста у усташкој хијерархији.

Након пропасти НДХ, Шакић бјежи у Аргентину, гдје борави до 1956. године, када се сели у Шпанију. Касније се поново враћа у Аргентину.

До изручења долази тек 1998. године, када опијен новоуспостављеном хрватском државом у чијој јавности су све више славили усташе, даје интервју за један аргентински телевизијски канал.

Чим је видио тај разговор, израелски „ловац на нацисте“ Ефраим Зуроф, преко Центра „Симон Визентал“, захтијева испоручење Шакића и суђење у Хрватској.

Свједоци Шакићевих злочина

Шакић се 19. јуна појавио пред истражним судијом у Окружном суду у Загребу. Саслушање се брзо завршило јер се Шакић, бивши командант концентрационог логора Јасеновац, кога је водио фашистички усташки покрет, бранио ћутањем.

Државно тужилаштво је у децембру 1998. године оптужило Шакића за злочине над цивилима у Јасеновцу у вријеме када је он био командант логора, у периоду од априла до новембра 1944. Оптужен је и да је током истог периода лично вршио егзекуције.

Почетак суђења, 15. марта 1999. године, пратило је око 70 новинара и неколико представника страних амбасада у Загребу.

Након што су тужиоци прочитали оптужницу, предсједавајући судија Дражен Трипало питао је Шакића како се изјашњава по оптужници. „Не осјећам се апсолутно кривим нити за једно инкриминисано дјело. Савјест ми је мирна“, одговорио је он.

Саслушањима су често присуствовали и Шакићеви симпатизери. У једном тренутку, док судија Трипало није гледао, Шакићу су упутили нацистички поздрав.

Многи свједоци, од којих су већина били бивши логораши, свједочили су о ужасима у Јасеновцу, док је Шакић углавном ћутао.

Бивши логораш Вјекослав Бедњанец свједочио је да је Шакић наредио вјешање логораша јер је без претходног одобрења једном усташком стражару израдио нову капу. Његово тијело остало је да виси три дана, као порука другима.

Бивши логораш Јакоб Финци подсјетио се на јесен 1944. године, када је Шакић био замјеник команданта логора и када су усташе само за десет дана погубиле 3.000 људи. Други логораши морали су да их сахране.

На питање Шакићевог адвоката – да ли је тако нешто могуће, Финци је одговорио да је „у Јасеновцу све било могуће“.

Финци је, такође, свједочио да је Шакић, у септембру 1944. године, лично, пуцајући из пиштоља, убио Милета Бошковића, црногорског комунисту, који је тражио да га не вјешају заједно са другим затвореницима због покушаја бјекства из логора.

– Бошковић је рекао: „Ја сам Црногорац. За мене је вјешање нечасно. Стријељајте ме“. Шакић је иронично одговорио: „Добро си се држао током саслушања за покушај бјекства. Заслужио си стријељање. Окрени се – описао је Финци тренутке прије него што је Шакић убио Бошковића.

Током Финцијевог свједочења, Шакић се смијао.

Суд није желио да се бави усташком НДХ

Хрватској држави је суђење Шакићу било изразито непријатно, па су сви настојали да то што прије заврше.

Чедо Продановић, искусни адвокат из Загреба, био је правни заступник Петра Бошковића, брата убијеног Милета Бошковића. Он је посвједочио да је личним ангажманом покушао да надокнади „недостатак ентузијазма тужиоца“.

Продановић је тако на једној расправи упитао бившег логораша Драгана Ролера на основу којих критеријума су људи слати у Јасеновац?

– Јевреје су доводили јер су били Јевреји, Србе јер су били Срби, а Хрвате, углавном, ако су били непријатељи усташа – одговорио је Ролер.

Међутим, судија је упозорио да Продановићу није дозвољено да поставља питања која се „не односе директно на случај његовог клијента“.

Касније је Продановић изјавио медијима да је „тужно што нико није питао ништа о условима у Јасеновцу“.

Суд се старао да не иде превише у дубину, када је ријеч о НДХ, коју су водиле усташе, а која је постојала од 1941. до 1945. године.

Продановић је свједочио касније да се Суд „није у потпуности ограничио на задатак да успостави кривицу Шакића“, али и да „није испитао све што је НДХ представљала“.

Шакићев адвокат тврдио је да је Шакић био обавезан да покаже лојалност усташком покрету јер је дао заклетву свом лидеру Анти Павелићу, који је строго кажњавао непослушност.

Проглашен кривим

Суд је 4. октобра 1999. године прочитао пресуду којом је Шакић – за период између маја и краја октобра 1944. године, када је био командант логора – проглашен кривим по већини тачака из оптужнице.

Такође је проглашен кривим да је давао наређења за егзекуцију затвореника.

Суд је одбацио Шакићеве тврдње да су људи слати у логор јер су се супротставили усташкој држави, те навео да су они били затворени зато што је НДХ усвојила и спроводила расистичке законе.

Узимајући у обзир да Шакић никад није признао ниједан злочин нити показао било какво кајање, Суд му је изрекао тада највећу затворску казну од 20 година.

Ефраим Зуроф је навео да је то било „једино успјешно суђење у посткомунистичкој Источној Европи, јер је Шакић био једини нацистички сарадник у том дијелу Европе након пада комунизма који није био само осуђен, већ и кажњен“.

Ратни злочинац Динко Шакић умро је у затвору 2008. године.