РТРС, Срна, 3.11.2020, Напад на српске цивиле у Бравницама – злочин без казне већ 25 година

На данашњи дан 1995. хрватска војска зољама и гранатама масакрирала 81 српског цивила у селу Бравнице Фото: РТРС

Тужилаштво БиХ ни 25 година од убиства више од 80 српских цивила у избјегличкој колони, коју су у селу Бравнице код Јајца напали припадници Хрватске војске, није подигло оптужнице против одговорних за овај ратни злочин.

На српске цивиле, који су се у избјегличкој колони у аутобусу и запрежним колима повлачили из Доњег Вакуфа, 13. септембра 1995. године отворена је ватра у селу Бравнице код Јајца, наводи се у репотражи Бирна о заборављеним ратним жртвама.

Марјана Зељко имала је непуних 15 година када се пред сами краја рата са породицом у избјегличкој колони повлачила из Доњег Вакуфа. Док су пролазили кроз напуштено селу Бравнице у близини Јајца, она је прво чула пуцњаву у даљини, а онда и рафал чији су меци почели погађати у аутобус и запрежна кола.

– Ја сам тада рањена у главу и руку, а имам и гелере код срца. Мој брат је такође, тада рањен, имао је осам година када се напад десио. Видјела сам како војник из канала пуца у њега, а посљедице су такве да је данас стопостотни инвалид – испричала је Зељко и навела да је неколико њених комшија остало мртво на лицу мјеста.

Она каже да је након рањавања изгубила свијест.

Тек нешто старија од Марјане, студент права Надежда Јанковић, рањена је у десну поткољеницу приликом проласка избјегличке колоне кроз село Бравнице из кога је у то вријеме већ раније у Бањалуку одселила већина српског становништва.

– Крв и стакло је било са свих страна, вриштање и плач. Мојој баки метак је откинуо ногу. Из аутобуса су је изнијели, а ја сам у полусједећем положају на једној нози изашла из аутобуса – присјећа се Јанковићева.

Велики зглобни аутобус, како га се сјећају Марјана и Надежда, тога јутра је кренуо из Доњег Вакуфа према Бањалуци.

Марјана Зељко каже да је комшија пробудио њену породицу у ноћи са 12. на 13. септембар и да им је рекао да бјеже.

– Моја мајка је са шестеро малољетне дјеце на запрежним колима кренула ка Бањалуци – каже она.

У то вријеме је у Доњем Вакуфу, према сјећању саговорница Бирна, било немирно и чула се пуцњава и експлозије граната у даљини док су се цивили и војска повлачили.

Она је у то вријеме живјела са баком, која је то јутро отишла по пензију и сазнала за организовани аутобус за цивиле да избјегну ка Бањалуци.

– „Србобран (тада кориштени назив за Доњи Вакуф) је пао!“ То су ријечи моје баке када смо се у журби покушавале спаковати. Успјеле смо сјести на степенице аутобуса, чија су сва сједећа и стојећа мјеста била попуњена. У великом аутобусу са хармоником било је више од 100 цивила, жене, дјеце и стараца – присјећа се Јанковићева и додаје да је аутобус кренуо у 9.00 часова ујутро.

Док су се два сата касније возили кроз Бравнице колона је ушла у засједу. У нападу је, према подацима преживјелих, убијена 81 особа док је полиција утврдила и смрт девет припадника Војске Републике Српске, а велики број особа је рањен. Заробљени цивили касније су одведени у заточеничке центре.

Надежда Јанковић каже да се сјећа војника у маскирним униформама након што се напад завршио.

– Пролазили су ту крај нас и смијали се, говорили да су нас добро искасапили. Било је и војника који су прилазили и превијали нам ране. Ти војници су имали ознаке Хрватског вијећа одбране и шаховницу на рукаву. Ужасни су призори били око мене, мирис крви и барута. Након напада смјестили су нас у жуту кућу ту крај пута, у њој сам пронашла моју баку и легла крај ње мислећи да је мртва. И ја сам мислила да је то мој крај – присјећа се она.

Када се пробудила, након што је изгубила свијест, Марјана Зељко се сјећа да је одведена у напуштену жуту кућу у Бравницама.

– Прву помоћ су нам пружили војници, испрва сам мислила да су то српски војници, али су ови имали ознаке ХВО и шаховницу на рукаву. Иако сам тада имала 15 година, дјетињство сам провела у рату и знала сам ознаке које су војници носили, тада сам схватила да сам и заробљена – навела је она.

Сава Гудало, која је била у избјегличкој колони, у нападу је изгубила сестру, чије тијело још није пронашла.

Она се присјећа да су се одмах након напада појавили локални Хрвати.

– Они су били згрожени оним што се десило. Ухватили су се за главе и почели препирати са војницима који су извршили напад. Касније су нам ти локални Хрвати помогли, превијали нам ране – говори Гудало.

У току дана рањени цивили су из Бравница камионом са отвореном церадом пребачени у болницу у Ливну.

Зељко каже како су јој гелери из главе вађени без анестезије. Она и Јанковићева су са другим теже рањеним особама два дана послије пребачене у Сплит, гдје су оперисане и касније враћане поново у Ливно, овог пута у спортску дворану.

Тамо су простор дијелиле са заробљеним Бошњацима из Гламоча.

Осим нехуманих услова у којима су боравиле оне се сјећају и полицајца ХВО-а који им је тада помогао. Јанковићева се присјећа и помоћи доктора када је након операције у Сплиту добила инфекцију и упалу плућа и како су размијењене 2. новембра 1995. године у Бањалуци.

Она је убијеђена да је злочин био планиран, а напад на цивиле у избјегличкој колони наређен, али до данас за напад на колону није било пресуда.

– У то вријеме, на том подручју дјеловала је 4. гардијска бригада Хрватске војске, која је и извршила напад на нас. Припадници те војске су били у каналу, одмах ту гдје су нападом и зауставили аутобус, док су припадници ХВО-а долазили са друге стране, преко моста. Они су осудили овај напад и пружили нам помоћ. Желим нагласити разлику између оних који су нас напали, од оних који су нам пружили помоћ, то је важно навести – каже Јанковићева.

У ослобађајућој пресуди Хашког трибунала генералима Хрватске војске Анти Готовини и Младену Маркачу наводи се да су од 8. до 15. септембра 1995. године Хрватска војска и јединице ХВО-а, у сарадњи са такозваном Армијом БиХ, извеле операцију „Маестрал“ с циљем „ослобађања простора према градовима Дрвар, Шипово, Јајце, Босански Петровац, Босанска Крупа и Кључ“.

У операцији „Маестрал“, према пресуди, учествовала је и 4. гардијска бригада Хрватске војске на челу са генералом Дамиром Крстичевићем, донедавним министром одбране Хрватске.

Крстичевић тврди да 4. гардијска бригада није у томе периоду била у подручју Јајца и није за Бирн желио детаљније да говори о наводима жртава да се ова бригада налазила у Бравницама 13. септембра 1995. године.

Из Министарства унутрашњих послова Републике Српске потврђено је за Бирн да су још 2005. године доставили Тужилаштву БиХ извјештај против лица чији су иницијали Т.Б. С.С. Д.К и М.П, као и више НН припадника 4. гардијске бригаде Војске Хрватске за ратни злочин против цивилног становништва.

Они се сумњиче да су наредили, да нису спријечили и казнили починиоце или да су непосредно извршили убиство и рањавање више цивила из ватреног оружја и испаљивањем граната из ручног бацача на избјегличку колону. Том приликом су усмртила више десетина цивила, односно најмање 32.

Из МУП-а Републике Српске тврде да су накнадно утврдили и смрт девет војника ВРС и да су 2007. године допунили извјештај обимним доказним материјалом.

Из Тужилаштва БиХ су потврдили да раде на предмету и да је у току саслушање свједока и оштећених, али нису саопштили више детаља о истрази.

Док чекају крај истраге и утврђивање одговорности за напад, породице и удружења жртава настоје обиљежити мјеста страдања.

Према подацима Института за нестале особе БиХ још увијек се трага за девет особа несталих на подручју Бравница.

Институт је у близини Јајца вршио три ексхумације. Из прве двије масовне гробнице које су пронађене на гробљу Царево Поље – Јајце 2. и 3. марта 1998. године ексхумирано је 78 тијела, док је на локацији градско гробље Царево Поље – Јајце 17. августа 1999. године ексхумирано још девет тијела.

Све ексхумиране жртве су идентификоване, осим три које су пронађене у трећој масовној гробници из које је ексхумирано девет тијела.

Републичка организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Републике Српске је још 2009. године покушала указати на потребу обиљежавања масовне гробнице Царево Поље код Јајца постављањем привремене плоче.

Вељко Лазић, предсједник организације, каже како су тада слали допис општини Јајце и тадашњем начелнику да им се дозволи постављање привремене плоче која ће говорити о страдању цивила, али да нису добили позитиван одговор.

– Потребно је на неки начин обиљежити страдања и цивила и војника, а да то не вријеђа никог другог, па макар то било и са привременом плочом. То је важно, због будућности наше дјеце и да се не понови – истакао је Лазић.

Подршку у процесима стварања културе сјећања до сада Надежда Јанковић има од Центра за ненасилну акцију и групе активиста уз помоћу којих је 2018. привремено обиљежила ово мјесто и позвала локалне власти да омогуће постављање трајног обиљежја, те да овај злочин добије судски епилог.

– Можемо ми говорити о култури сјећања и обиљежавању овог мјеста са трајном плочом која ће говорити о томе шта се десило, али и да учи будуће генерације да се ово никад не понови, али потребно је да се починиоци казне. Питам се зашто се о овом злочину ћути и шта је све потребно да урадимо да би видјели починиоце на оптуженичкој клупи? – пита Јанковићева.

Данас у Бравницама на аутобуском стајалишту стоји табла закуцана за бандеру, која је скоро па уништена, испод које је вијенац без цвијећа.