РТРС, Срна, 5.1.2018, Пилиповић: Усташе прекрајале православне матичне књиге у католичке

Књига прелаза из Православља на римокатоличку веру, жупа Дубичка, НДХ Фото: Музеј жртава геноцида, Политика

Власти усташке НДХ узимале су православне матичне књиге, мијењале им наслове, па од 1941. године почиње прекрштавање Срба. Тих примјера има за Босанску Дубицу, наглашава директор Архива СПЦ Радован Пилиповић.

Директор Архива Српске православне цркве Радован Пилиповић открива да СПЦ посједује податке да су власти Независне Државе Хрватске /НДХ/ узимале православне црквене матичне књиге преименујући их у католичке, ради прекрштавања Срба.

Те књиге уништавале су касније и комунистичке власти, истиче Пилиповић у интервјуу Срни.

Он прецизира да су бивше комунистичке власти уништавале и одузимале православне црквене матичне књиге да се на основу њих не би видјело како су Срби највише страдали у Другом свјетском рату и ради „његовања“ националног кључа.

„На основу матичних књига могли сте да имате тачну евиденцију о страдалима у Другом светском рату. Највише су уништавале општине – месни комунистички одбори који су их и добијали. Власт је после 1945. године одузимала те црквене књиге где се водило све“, каже Пилиповић.

С друге стране, он је навео примјер села Прекаја, између Дрвара и Гламоча, гдје су неки политички комесари сачували архивску грађу црквеног карактера, матичне књиге, домовнике, пописе становника, преписку на нивоу парохија и епархија.

Он наводи да постоје подаци да је српски народ прекрштаван и превођен на римокатолицизам.

„Рецимо, власти НДХ су узимале наше матичне књиге, мењале им наслове, па од 1941. године почиње прекрштавање Срба. Тих примера имате за Босанску Дубицу. То су подаци које и ми имамо у нашем архиву, али и многи други архиви то чувају“, наглашава Пилиповић у интервјуу Срни.

Према његовим ријечима, те православне црквене матичне књиге вођене су као католичке до 1945. године, да би се поново водиле као православне у неким сегментима.

Он напомиње да СПЦ никада није била прозелитистичка нити је икад имала аспирација да својим сусједима промијени идентитет и наметне духовне концепте које је наслиједила из историје.

Говорећи о раду Архива СПЦ, Пилиповић је рекао да је још „неоткривена“ архивска грађа у Београду, смјештена у поткровљу Цркве Светог Марка, те додао да је 50 година нико није сређивао.

„У питању је 4,5 километара дужних документације у серијама од 1836. године, али имамо и старија документа из 18. века“, напомиње Пилиповић.

Када је ријеч о откривеним списима по епархијама СПЦ, Пилиповић је рекао да је нашао неке занимљиве списе у Епархији зворничко-тузланској, у старим свештеничким породицама у селу Прибинић, а ријеч је о рукописним молитвама, које говоре о егзорцизму, лијечењу разних болести, нечему што би се могло назвати алтернативном медицином.

Он је навео да се човјек увијек плашио злих сила и трудио да им се супротстави, што, према вјери, могу да учине само свештеници који приносе потребне молитве, као на примјер за здравље и напредак.

Пилиповић наводи да је човјек увијек освештавао „оно што му је Бог дао, што Богу треба да врати, од Старог завета, па наовамо, па тако у руским требницима постоји освештање колеснице и запрежних кола.“

„У данашњем технолошком развоју, никакав проблем није освештати и трактор. Човек од трактора живи. На крају крајева, трактор је од 1995. године имао један пиједестал у нашем народу, јер је народу спасао живот. Алудирам на оне колоне из Книна, са Кордуна и Баније и тако даље. Зашто би био проблем освештати трактор или било шта што ће служити добру“, каже он.

Када је ријеч о сарадњи Архива са епархијама СПЦ у БиХ, односно Републици Српској, Пилиповић напомиње да се интензивно сарађује са дабробосанском и зворничко-тузланском епархијом.

Пилиповић сматра да би, с циљем очувања и сређивања архивске грађе, требало и у Србији и у Републици Српској основати катедру за архивистику, како би добили стручњаке.

„Јако добру сарадњу имамо са Универзитетом у Бањалуци и Удружењем историчара Републике Српске `Милорад Екмечић`“, наводи он.

Пилиповић оцјењује да је трагедија српске историјске науке и српског друштва што су његови архиви увијек у много мањој мјери уређени него што би требало да буду, те додао да Архив СПЦ још увијек нема потпун увид у оно што Српска академија наука и уметности има задатак да чува, према уговору из 1949. године.

Када је ријеч о документацији која потиче из времена Светог Саве и оснивања српске архиепископије, Пилиповић истиче да се она, углавном, чува у манастиру Хиландар, нешто мањи дио у Студеници, али и по европским библиотекама и архивским збиркама.