РТС, 11.11.2020, Битка које нема у уџбеницима историје, а спасла је армију војводе Живојина Мишића [Видео]

У клисури Ибра 1915. године Фото: РТС, screenshot

У Првом светском рату, 1915. је била година великог страдања српског народа, када се војска повлачила пред нападима аустроугарске, немачке и бугарске војске.

Посебно је био тежак пролазак Ибарском клисуром, којом се повлачио највећи део српских војника. Јер док су они пролазили вијугавим путем оивиченим с једне стране реком, а друге стрмим литицама, на планинама изнад њих су се водиле одсудне борбе за њихов спас.

Раде Вукосављевић, артиљеријски мајор у пензији, рођен у селу Полумир у Ибарској клисури, први је почео да детаљно истражује шта се пре једног века, у балканским ратовима и Првом светском рату, догодило у његовом крају.

Трагао је по бројним архивима и музејима у Србији, али је истраживао и у Историјском архиву у Бечу и Војном музеју у Паризу. Своја сазнања, поткрепљена бројним документима међу којима су и ратни дневници, преточио је у четворотомну едицију „Краљево у великом рату“, коју је објавио 2018. године поводом стогодишњице победе у Великом рату.

На краљевачким планинама, каже Вукосављевић, јединице другог и трећег позива имале су задатак да спрече Аустроугаре да се преко Троглава, Чемерна и Столова пробију, сиђу у Ибарску клисуру код Ушћа и Јошаничке бање и пресеку пут главнини војске која се туда повлачила.

„Да је ту прва српска армија Живојина Мишића ухваћена у клешта, како су планирали Аустроугари, било би бесмислено било какво повлачење на Косово, јер би Аустроугари ту уништили Прву армију и одмах одатле се сручили у Рашку, где су се налазиле врховна команда и влада“, објашњава Вукосављевић.

У борбе око Краљева српски војници ушли су изморени сталним нападима надмоћнијег непријатеља, очекујући помоћ савезника.

Према речима др Драгољуба Даниловића из Друштва историчара Рашког округа, било је и оних који су бежали с ратишта, мада се огромна већина храбро супротставила аустроугарској Трећој армији.

„Сваки дан команданти читају извештаје о савезничкој помоћи: ево само што није стигла, руски цар нам обећава, Французи обећавају… Чак је регент Александар неколико пута потписао ту објаву војницима зато што је већ запажано да код њих опада дух, да су изгубили наду“, каже Даниловић.

Осећање безнађа појачавали су и непријатељски војници, који су у нападима користили цивиле, што је запамћено у крајевима где су се борбе водиле. Милица Перовић још се сећа молбе деде, који је живео у Магличу, да не заборави оне који су се жртвовали за отаџбину.

„Увек ми је причао о томе како су Аустроугари терале мештане, сељаке, да иду испред њих да не би српска војска пуцала у њих. Наши војници су одступили и нису желели да пуцају на свој народ“, сећа се Милица дединих речи.

Најтежи удар на врху Чемерна

Борбе су се водиле на многим местима, али је најтежи удар Аустроугара био је на врху планине Чемерно, где се Десетој аустроугарској брдској бригади, која је надирала из правца Ивањице, супроставио Студенички одред.

Неколико дана пре тога, одред је формиран од војника Четвртог пешадијског пука другог позива и Шестог пешадијског пука трећег позива. Жестоке борбе су се водиле 10, 11. и 12. новембра, а положаји на врху Чемерна неколико пута су прелазили из једних у друге руке.

Студенички одред је три дана одолевао нападима аустроугарске војске и њихова жртва омогућила је Првој армији Живојина Мишића да се повуче према Рашки и даље према Косову и Метохији.

Имена око 1.600 војника који су у околини Краљева животе дали за спас сабораца пописао је аутор едиције „Краљево у Великом рату“, а верује да их је било и више. Раде Вукосављевић преноси приче које се и после века чују у селима на обронцима Чемерна.

„После Првог светског рата годинама а и деценијама на планинама су чобани налазили кости страдалих војника. Њих су дивље звери развлачиле, јер после повлачења и окупације није имао ко да их сахрани“, каже Вукосављевић.

Ратну заставу Четвртог пешадијског пука другог позива, који се борио на врху Чемерна, српски војници носили су 1919. године на паради победе у Паризу. Она се већ 101 годину чува у Војном музеју у престоници Француске.

Немања Јаковљевић и Зоран Сарић