РТС, 14. 6. 2023, Обележена годишњица битке на Кошарама – Потпоручник Петар Мишић: Хероји са Кошара не смеју да погину још једном, од заборава

Споменик јунацима са Кошара Фото: Спутњик, Лола Ђорђевић

На данашњи дан, пре 24 године завршена је Битка за Кошаре. Борба на југословенско-албанској граници трајала је 67 дана. ОВК је заузела караулу, али није успела дубље да продре на Косово и Метохију, што је био основни циљ напада.

Потпоручник Петар Мишић, који је са Војне академије отишао у рат за Интернет портал РТС-а говори о детаљима битке, у којој је тешко рањен. Подсетио је на херојски подвиг 108 погинулих војника Војске Југославије. „Умире се два пута – први пут када изгубимо живот, а други пут када нас забораве, наш задатак је да не дозволимо да хероји умру други пут“, каже потпоручник Мишић.

Битка за Кошаре почела је рано ујутру 9. априла 1999. године, а званично је завршена 14. јуна исте године, када се Војска Југославије, на основу Кумановског споразма са снагама Кфора, повукла са Кошара. Повлачење је протекло без инцидената.

Заправо је битка у рејону Кошара почела још 1997. године, интензивирала се 1998. а кулминирала 9. априла пре 24 године.

Свих 130 официра, подофицира и војника Војске Југославије колико их је у зору 9. априла било распоређено дуж 13 километара зоне карауле Кошаре без трунке оклевања прихватило је борбу за одбрану Србије.

Један од њих је командир вода борбених оклопних возила, потпоручник у пензији Петар Мишић, који је Војну академију завршио 1998. године. Уживање у завршетку школовања трајало је само три дана.

Јесен претњи 1998. године

„После три дана проведена код куће, прекинут нам је годишњи одмор и добијамо позив да се јавимо у места службовања у своје јединице. Мојој 51. класи места службовања су била на Косову и Метохији“, сећа се у разговору за Интернет портал РТС-а потпоручник Мишић.

Подсећа да је 1998. на КиМ била ратна година, и после врућег лета са много оружаних дејстава долази јесен претњи бомбардовањем нашој земљи. У том тренутку, како каже, млади потпоручници из школске клупе одлазе у сам центар ратних дешавања.

У Приштински корпус те године долази 100 потпоручника свих родова, а цела класа артиљеријских потпоручника, њих 24, одмах по промовисању у први официрски чин, одлази на Косово и Метохију.

Иначе, снаге Војске Југославије у бици на Кошарама чинили су делови 125. моторизоване бригаде, 53. гранични батаљон, војна полиција из Београдског и Крагујевачког корпуса, делови 63. падобранске и 72. специјалне бригаде и мањим делом добровољци из земље и иностранства.

Мишић напомиње да је број потпоручника који су дошли на КиМ био већи, пошто су на том терену биле и јединице које нису биле део Приштинског корпуса.

Долазак у 52. Артиљеријско-ракетну бригаду

У Ђаковицу су дошла шесторица потпоручника у 52. Артиљеријско-ракетну бригаду ПВО, на место командира вода борбено-оклопних возила БОВ-3, један потпоручник пешадије долази у 53. гранични батаљон и један потпоручник пешадије долази у Други моторизовани батаљон 549. Моторизовене бригаде.

Према његовим речима, намена овог оруђа је била борба против дејства из ваздуха.

Мишићев вод припајају 125. Моторизованој бригади, и то у 3. борбену групу.

„Задатак је био дубинско обезбеђење границе у реону карауле Кошаре – одбрана карауле од напада терориста са територије наше земље, а у случају напада из Албаније били смо прва и најближа јединица која је требало да помогне граничарима“, објаснио је Мишић.

Положај борбене групе је био у селу Батуша, које се налази испод карауле Кошаре, а до почетка бомбардовања положај је био на брду на улазу у Батушу, а поред пута Ђаковица – Пећ.

Караула је лоцирана на обронцима Проклетија, недалеко од Ђаковице и Дечана.

„Под мојом командом сам имао три возила са послугом коју је чинило четири војника на сваком возилу и касније по прикључењу 125. Моторизованој бригади, добио сам још одељење пешадије – са водником и 10 војника“, каже Мишић.

Битка за караулу – напад на Велики петак

Уследио је напад на Велики петак, 9. априла 1999. године, када је почела битка за караулу Кошаре.

Потпоручник Мишић истиче да је напад после поноћи почео на суседну караулу Морина, а циљ је био да се снаге ВЈ одвуку на ту страну, и тиме да се ослаби одбрана Кошара и да потом главни напад буде на Кошаре.

„Али, због добрих процена наше команде, тај лажни напад није успео и наше јединице су остале на положајима које су браниле. Почетак напада дочекујемо као и до тада на положају, на возилима и спремни за дејство“, рекао је он.

Наређење да се пошаљу возила на караулу

У раним јутарњим сатима, присећа се Мишић, добио је наређење да пошаље возила на караулу – да помогну граничарима да одбију напад терориста са територије Албаније.

„Имао сам 23 године, а моји војници приближно истих година као и ја. Било ми је незамисливо да их само пошаљем са возилима на задатак, а да ја останем у Батуши на сигурном. Један војник је остао у бази, а ја са три возила и 12 војника крећем у правцу карауле“, испричао је Мишић.

Одељење пешадије са водником одмах полази и заузима заседно место на вису Раса Кошарес, која је била највиша тачка са које се контролише цео простор и према Албанији, а и према унутрашњости наше државе.

Битка за Кошаре Фото: srpskiglas.com.au

Прва јединица која стиже у рејон борбених дејстава

Потпоручник Мишић је рекао да су кренули у правцу карауле и да су стигли релативно брзо у непосредну близину карауле.

„Ми смо најближа јединица караули и прва смо јединица која је тога дана стигла у рејон борбених дејстава. Моја јединица је на положају код карауле била између 5.30 и 6 часова спремна за дејствовање. Положај није био најбољи за нас, нисмо били заштићени, нисмо имали пешадијско обезбеђење. Тада поред нас пролази пинц (возило) са мајором Димчевским. Он је био први старешина који одлази на караулу пошто је нападнута“, каже Мишић и напомиње да су тада само махнули један другом.

Даље је испричао да радио-везом добија упутство за правац дејствовања, а то је вис Раса Кошарес.

„Све време дејствовања били смо под ватром терориста. Поред нас пролазе наше јединице, војна полиција, санитет у правцу Батуше са рањенима. У току преподнева прво преко радио-везе, а затим и од јединица које пролазе добијам информацију да је на путу према Батуши, којим смо ми прошли, у заседу упао мајор Шљиванчанин и том приликом му је погинуо возач, а он је рањен“, рекао је Мишић.

Повратак у Батушу

Долази ноћ, па је јасно, како каже, да не могу ту заноћити.

„На отвореном смо, без заклона, на непрегледном терену, без пешадије која би нам обезбедила положај. Тражим прво упутства за даље моје поступке, а потом и дозволу да се вратимо у Батушу. Дозволу добијам и ми почињемо да спремамо возила за покрет, окрећемо се, пакујемо и стајемо у колону“, рекао је Мишић.

БОВ у коме је био потпоручник Мишић је био други у колони, због механичке неисправности, а савест му није дозвољавала да седне у исправно возило, а да војници буду у неисправном возилу.

Дилема од пар секунди

Пред полазак, из шуме долази командир карауле Кошаре и тражи да се са Мишићевом групом спусти у Батушу. Разлог доласка је, како је испричао командир, да су војници на караули остали без муниције, хране и осталих средстава и да је он кренуо по то.

Мишић од команде тражи упутства шта да ради, а команда му препушта да сам реши ситуацију.

„Моја дилема је трајала пар секунди. Рекох му да седне у моје возило. Пре кретања смо разрадили све могуће варијанте и догађаје које могу да се десе. Знао сам да морамо проћи место где је рањен мајор Шљиванчанин и где је војник погинуо и да постоји могућност да је њихово возило још на путу, чак да је са њим препречен пут“, присећа се Мишић.

Ако то буде тако, наводи, наређење је да се први БОВ наслони на пинца и да га одгура с пута и тако направи пролаз.

„Пошто постоји могућност да негде уз пут буду терористи и упаднемо у заседу, наредио сам војницима да уз пут пажљиво све осматрају и прате, шлемови су били свима на глави, пешадијско наоружање у рукама, откочено и са метком у цеви и спремно за ватру. Нишанџије на топовима су имали напуњене, запете и откочене топове и спремне за дејство без команде у случају потребе“, истиче он.

Према његовим речима, наредба је била да се строго вози по траговима возила испред. Возила су била затворена херметички и возачи су возили под перископима, пуниоци су били на својим местима у корпусу БОВ-а, а иза леђа возача.

„Крећемо око 16 сати и спуштамо се према Батуши. Возила су међусобно удаљена десетак метара. Долазимо на место рањавања мајора Шљиванчанина. Пинц стоји препречен на путу, не можемо да прођемо. Први БОВ се наслања и гура пинца са пута. Чекамо да се пут ослободи“, испричао је Мишић.

Невероватна тишина

Мишић указује на детаље – невероватна је тишина, ништа се не чије, „од нас нико не прича, ветар је стао да дува, чак је и киша тада стала и не чује се како капи ударају у метал, не чује се шушкање војника, не чује се звук померања наше опреме, само чујете БОВ-ове како раде на леру у месту.

Први БОВ се наслања на пинца и гура га са пута. БОВ се враћа у своје трагове и крећу даље.

Ручни ракетни бацач погађа БОВ

„Први БОВ одлази, прелази десетак метара, ми за њим, прелазимо десетак метара. И само прасак, газимо предњим левим точком на противтенковску мину, после делића секунде, готово истовремено, погађа нас пројектил ручног ракетног бацача“, казао је Мишић.

Погодак ручног ракетног бацача је откинуо куполу БОВ-а и бацио је са нама тројицом десетак метара, а противтенковска мина је откинула предњи леви точак возила и преврнула цео БОВ тежак око 9 тона на горњи део.

Детонације, паљба, помисао на заседу

„Прва мисао која ми је прошла кроз главу је била да смо упали у заседу. Купола пада на земљу са нама, ми испадамо. Пошто не знам како и где сам пао, а око нас су се чуле детонације и паљба из пешадијског наоружања и дејствовање друга два БОВ-а, само сам се скупио на месту где сам пао и сачекао пар тренутака да се оријентишем и повратим од силине детонације“, напомиње Мишић.

За то време, посаде друга два БОВ-а дејствују из свог расположивог наоружања, нишанџије су дејствовале из топова, а послуга из пешадијског наоружања и врло брзо разбијају терористичку групу.

Ништа не боли, не осећате страх

Како каже потпоручник Мишић, све је трајало врло кратко.

„Моји војници и нишанџије указују ми прву помоћ и првим БОВ-ом спуштају у Батушу до санитета. У тим тренуцима ништа не боли и не осећате страх“.

Повређени су пребачени у Ђаковицу, затим у Приштину, Ниш и на ВМА у Београд. Сви повређени војници су се успешно опоравили.

Наш задатак данас је да причамо о херојима

Мишић је остао без десне ноге, тј. десне потколенице, а лево стопало му је било тешко повређено.

„Ми смо се вратили са Кошара живи. Највећи хероји су ти момци који су за отаџбину дали највредније што су имали, а то је живот. Наш задатак данас је да причамо о њима. Пошто се каже, умире два пута – први пут када изгубимо живот, а други пут када нас забораве, наш задатак је да не дозволимо да хероји умру други пут“, завршио је сведочење потпоручник Мишић.

Обележена годишњица битке на Кошарама

Поводом двадесет четврте годишњице битке на Кошарама, високи државни званичници положили су венце на споменик, који је посвећен војницима који су дали своје животе бранећи државну границу од вишеструко бројнијег непријатеља.

Венце су на Споменик херојима у Београду положили председник Народне скупштине Владимир Орлић, министар за борачка питања Никола Селаковић, учесници битке, као представници удружења ветерана.

„Одбранили смо народ и светиње“

Војислав Вукашиновић, бивши припадник 125. мoторизоване бригаде, учесник битке на Кошарама присећа се да је 17. маја 1999. године рањен од минобацачке гранате, која је пала иза њега.

„Кошаре значи све – велелепна победа над другом, по јачини, светском силом. Успели смо да одбранимо наш народ, светиње, земљу, мајке, сестре, породице. Ми, учесници битке на Кошарама се не сећамо само данас, већ сваког дана помињемо наше бесмртне хероје“, прича Вукашиновић.

Дарко Анђелковић, бивши војник на редовном служењу војног рока, каже да је имао 20 година када су 11. априла добили задатак да запоседну караулу и буду на бранику отаџбине.

„Остаје сећање на браћу“

Драгутин Димчевски, потпуковник у пензији, наводи да је на Кошаре дошао 9. априла 1999. у јутарњим часовима, када је почела копнена агресија.

„Био сам, у том тренутку заменик команданта 53. граничног батаљона у Ђаковици. Када је јављено, одмах сам без размишљања отишао на Кошаре. Преузео сам команду, јер тад сам био и по чину и по положају био најстарији“, прича Димчевски.

Као најтежи тренутак, Иван Ранковић, бивши војник на редовном служењу војног рока, издвојио је онај када погине брат, саборац, друг са којим су проводили двадесет и четири сата.

„Док су живи, сећање на њих ће остати. Наша браћа су остала доле – 108 људи је погинуло, шест њих немају гробове. Још су доле, чекају нас“, каже Ранковић.

Битка на Кошарама, водила се између Војске Југославије и припадника такозване „ОВК“, које је помагала Војска Албаније и авијација НАТО-а. Вођена је од 9. априла до 14. јуна 1999. године, када се војска повукла после Кумановског споразума.

 
Лидија Јањић