РТС, 23. 3. 2023, Досије Косово – Жута кућа [Филм]

Кадар из документарно-играног филма „Жута кућа“ Фото: РТС, Игор Салингер

Да ли је било трговине органима у Албанији 1999. године? Шта се дешавало у „жутој кући“?

Која је била судбина несталих Срба? Како је, пред очима скоро 50.000 војника КФОР-а УЧК могао да киднапује и убије више од 1.000 људи? Каква је била атмосфера на Косову и Метохији, након што су српске снаге после потписивања војно-техничког споразума у Куманову напустиле Косово?

Ову су само нека од питања чије одговоре доноси нови филм Слађане Зарић ”Досије Косово – Жута кућа” који је Радио-телевизија Србије реализовала у сарадњи са Министарством унутрашњих послова.

Филм је део серијала „Досије Косово“, до сада су емитована два филма овог серијала: ”Деведест осма” и ”Рачак”.

Слађана Зарић, ауторка документарно-играног филма „Жута кућа“: „Документарно-играни филм ”Жута кућа” базиран је на извештају Дика Мартија, који је усвојен на Парламентарној скупштини Савета Европе, као и на документу УНМИК-а из 2003. године који садржи изјаве сведока, бивших припадника УЧК, који су учествовали у транспортима заробљених Срба и осталих неалбанаца са Косова на територију Албаније. Према документу УНМИК-а, око 300 киднапованих Срба премештено је из логора на Косову у импровизоване затворе у Албанији. Заробљени Срби транспортовани су комбијима, хладњачама а некада чак и вођени пешке у Албанију. Држани су у приватним кућама у Бицају, Кукешу, Бурељу, селу Рипе…“

Како би били што мање упадљиви за околину, обично су били распоређени у мање групе од пет до десет заробљеника. Држани су у шталама и амбарима приватних кућа, које су се налазиле на обронцима села, усамљене, далеко од главних путева. Сведоци тврде да су заробљени Срби радили у шумама, секли дрва, обављали пољопривредне радове, како су наводили, „били су високо у планинама, у некој врсти ваздушне бање“ као припрема за судбину која им је била намењена.

Нису сви Срби који су одведени у Албанију завршили као жртве трговине органима – неки, који су били неподобни су убијени у логору у којем су радили, неки су, по тврдњама сведока изнетим у документу УНМИК-а, мртви са Косова пребачени у Албанију. Неки су вођени од једне до друге приватне куће у Албанији где су им рађене бројне анализе крви и ултразвучни прегледи…

Вађење органа обављано је на клиници у месту Фуше Крује, које се налази у непосредној близини аеродрома у Тирани. Жута кућа, која се до сада погрешно интерпретирала као кућа-клиника, била је само једна успутна станица ка крајњој локацији где су одређеним заробљеним Србима вађени органи, ка Фуше Крује.

У „жутој кући“, која се налази у централном делу Албаније, у близини града Буреља, рађена је селекција заробљеника и бројне биохемисјке анализе крви како би се успоставила подудрност примаоца и ”присилног даваоца” бубрега. По сазнањима Дика Мартија овде се радило једино о експлантацији бубрега. Други органи нису били подесни. Бубрег ван организма може да опстане 24 сата, док срце рецимо може само четири. Двадесет четири сата је било довољно да се заробљеник убије, да му се хируршки извади бубрег и да се потом авионом пребаци у другу земљу где је бубрег био трансплантиран примаоцу који најчешће и није имао сазнања о пореклу органа.

Слађана Зарић, ауторка документарно-играног филма „Досије Косово – Жута кућа“: „Документарни филм урађен је на основу истраживања и бројних разговора са новинарима који су 2002. године открили причу о трговини органима и који су пронашли бивше припаднике УЧК, сведоке, који су директно учествовали у транспортима заробљеника са Косова у Албанију.

Сазнања до којих је екипа РТС-а дошла, потврђена су и у разговору са тадашњим припадником УНМИК-а који је био задужен за нестала лица на Косову. У филму говори француски пуковник Жак Огар који је тада био командант специјалних јединица француског КФОР-а и који је после онога што је видео тих дана на Косову напустио француску војску.

О дешавањима током јуна, јула и августа 1999. године сведочи и епископ Јован Ћулибрк који се тада као јеромонах налазио у Пећкој патријаршији. У филму говоре и бројни чланови породица несталих који описују ужасну трауму и агонију кроз коју су пролазили а коју и дан-данас доживљавају: од тренутка нестанка својих најближих, преко разних информација о њима које су некада и новцем плаћали па до силних прича и нагађања о крају својих најмилијих.“

Своје судбине у филму износе Верица Томановић – супруга отетог професора и лекара Андрије Томановића, Игор Тодоровски – брат 28-огодишњег младића који је отет са свог радног места из Ургентног центра у Приштини, Драгана Мајсторовић – мајка несталог седамнаестогодишњег Ивана и многи други.

Главне улоге у филму тумаче Златан Видовић и Страхиња Бичанин. Поред њих у епизодним улогама су Предраг Васић, Горан Шмакић, Немања Јовановић и други глумци Народног позоришта у Ужицу.

Сценариста филма је Слађана Зарић.

Директори фотографије: Сима Димитрић и Никола Ђуровић
Композитор: Владимир Тошић
Продуценти: Јасна Поповић-Ћосић, Надица Ненадовић и Љиљана Раковић
Новинар: Весна Илић
Монтажа: Марко Вујовић и Милош Стојановић
Режија: Милан Јовановић и Слађана Зарић

Филм је урађен у продукцији Информативног програма Радио-телевизије Србије.

Мерила времена: Досије Косово – Жута кућа

Серијал документарних емисија „Мерила времена“ обухвата филмове о људима и догађајима који су обележили деценије које су за нама.

Документарно- играни филм ”Жута кућа” базиран је на извештају Дика Мартија који је усвојен на Парламентарној скупштини Савета Европе, као и на документу УНМИК-а из 2003. године који садржи изјаве сведока, бивших припадника УЧК, који су учествовали у транспортима заробљених Срба и осталих неалбанаца са Косова на територију Албаније.

Филм је урађен и на основу истраживања и бројних разговора са новинарима који су 2002. године открили причу о трговини органима и који су пронашли бивше припаднике УЧК, сведоке, који су директно учествовали у транспортима заробљеника са Косова у Албанију. Сазнања до којих је екипа РТС-а дошла потврђена су и у разговору са тадашњим припадником УНМИК-а који је био задужен за нестала лица на Косову. У филму говоре: француски пуковник Жак Огар који је тада био командант специјалних јединица француског КФОР-а, пакрачко-славонски епископ Јован Ћулибрк који се тада као јеромонах налазио у Пећкој патријаршији, бројни чланови породица несталих који описују ужасну трауму и агонију кроз коју су пролазили а коју и дан данас доживљавају.