РТВ Врање, 4. 10. 2023, Александар Динчић: Ослобођење Врања у Првом светском рату

Улазак српске војске у Врање, 4. 10. 1918. године Фото: РТВ Врање, Томислав Р. Симоновић лична архива

КАКО СУ СРПСКИ СЕЉАЦИ ПОНИЗИЛИ МОЋНУ АУСТРОУГАРСКУ ВОЈСКУ

Штаб Прве српске армије је примио 30. септембра обавештење од Врховне команде о прекиду непријатељства са Бугарском и наређење да се армија одмах припреми за покрет у правцу Куманова.

Моравска дивизија је своје наступање требало да настави заједно са Дринском, Дунавском и 17. француском колонијалном дивизијом преко Пчиње у циљу прекида непријатељске комуникације Куманово-Крива Паланка. Петнаест дана од почетка пробоја Солунског фронта завршен је рат са Бугарском. На бугарској граници спремно је стајала Друга српска армија, док се Прва армија одвојила и припремала за деловање у јужној Србији.

Немачка војска се повлачила из Куманова и зауставила код Врања. Био је то 102. пешадијски пук који је стигао у Врање.

У релативном кратком периоду немачке власти, на сваком кораку сусретали су се натписи попут: „Die Commandatur“, „Soldatenheim“, „Spital“, „Trimkwasser“, „Nach Nish“, „Eintrit verboten“ итд. Бугарски наслови били су преко ноћи замењени. Поједини натписи су сачувани али тако да су били ситни и испод немачких. Једва да су се и примећивали. Врањанци су тада причали да су Германи господари а Бугари слуге. Уморни од рата и пораза, гледали су да што пре побегну из града.

Нешто раније побегли су бугарски градоначелник, владика, порезници и полиција. Поједини војници су ипак сачекали долазак немачке војске у Врање. Међутим, Немци су им се захвалили на тај начин што су их водили да копају ровове на Марково кале и са таблама на којима је писало: „К.З.К“. То је значило: „Кочане, Царево село, Куманово“. Сва она места која су морали да бране а то нису учинили. Једноставно су напустили положаје баш као и на Добром пољу и тако олакшали српски и савезнички пробој фронта и још дубљи продор. У самој Бугарској је отпочео и грађански рат између присталица Александра Стамболијског који је окупио бегунце са фронта и кренуо на Ћустендил – на краља Фердинанда.

У врањским радњама за време краткотрајне немачке владавине готово да није било никакве робе. У свему се оскудевало. Све боље куће биле су заузете од војних власти.

Немачки команданти били су свесни српске моћи након незадрживог продора из Македоније, па су за сваки случај и пре одсудног напада на Врање, размештали поједине јединице и институције. Своје трупе су упутили према Бујановцу како би затворили правац према Врању.

Тако су одбрану Врања и врањског правца препустили Аустроугарској војсци и њиховој 9. пешадијској дивизијe. Било је и нешто коњице. Услед потреса унутар саме Дунавске царевине, војници и старешине били су више него деморалисани. Упркос томе, одбрана Врања је предузета тако што су поседнути доминирајући висови југозападно од града. Приликом поседања положаја запаљена је Ристовачка железничка станица, а пруга уништена.

Одсудни напад српске војске на Врање је отпочео 3. октобра. Дунавска дивизија је одбацила 17. аустријску бригаду са превоја изнад села Миланова и приморала је да се повуче у сам град. Са Аустријанцима се повлаче и припадници немачког јуришног батаљона које је разбила француска коњица код Бујановца. Немци се преко ноћи извлаче из града и стижу у Владичин Хан, а затим покушавају да онеспособе мост у Грделици. С друге стране, Аустријанци и Мађари доносе одлуку да остану још један дан и сачекају Французе. Међутим, невољу им задаје непријатељски расположено становништво које је их дословно држи у обручу.

У ноћи између 3. и 4. октобра пуцало се по улицама. Већ у раним јутарњим часовима 4. октобра, први делови 1. батаљона 7. пешадијског пука којим је тада командовао млади потпуковник Душан Симовић (касније један од вођа 27. марта), надиру у град. Артиљеријску подршку им даје Моравски артиљеријски пук који туче непријељске снаге у самом Врању, нарочито артиљерију која се налазила на превоју Свети Илија. Након неколико испаљених граната, аустроугарска послуга се распршила и притом оставила четири топа. Нешто касније, када су је заробили сељаци у околини Трстене, видело да се радило о младим војним кадетима.

Аустроугари су се видно колебали. Концентрисали су се у ширем реону касарне 1. пешадијског пука и ту чекали Французе како би им се предали. Пошто Француза и даље није било одлучили су да изврше пробој из града. Негде око 10 часова долетеле су гранате из српских топова и погодиле непријатељску колону која је журно напуштала касарну, направиле хаос и практично сломиле сваку наду да се град може успешно бранити. Већ су се виделе прве беле заставе.

Врање је званично ослобођено у подне, и чврсто су га држале све јединице Дунавске дивизије. У самом Врању се српским војницима предало 500 припадника аустроугарске 17. бригаде а међу којим је било и једно немачко митраљеско одељење. Град је предао командант пука, уз ове речи: „Иако ми нисмо заузели Врање, предајемо га храброј српској војсци“. У околини, највише на положајима код Ристовца, Миланова, Новог Села и Павловца заробљено је још 1000 војника. У плен је доспело и 12 топова и 30 митраљеза.

Видевши колону која улази у град, Аустроугарски заробљеници су гласно повикали: „Живела Француска!“ Управо тада пристижу и први контигенти савезничке француске војске – коњичка бригада генерала Гамбете, која је разбила немачку одбрану код Бујановца а затим продужила даље.

Становништво Врања већ је било на ногама. Људи, жене и девојке су носиле српску тробојку. Жене су доносиле и венце које су вешале коњима око врата, а војнике китиле цвећем. За то време су старци делили ракију војницима, Ускоро је у Врање свечано ушао Први пешадијски пук који није учествовао у борбама за град. Са својом музиком на челу, извршен је дефиле поред одушевљеног становништва и недалеко од срушеног споменика погинулима 1912-1913. У Врање је затим дошао и командант Прве српске армије војвода Петар Бојовић и са својим штабом се сместио у кафану „Код Слободе“.

Осим виђења са својим породицама, војници су могли да слушају и о грозотама бугарске војске, о Дубокој долини и лешевима које су и даље по јаругама и шумама развлачиле дивље звери. О Сурдулици и вечној срамоти Бугарске.

Још један проблем за окупаторску војску представљало је и илегално грађанско удруживање и учешће у завршним борбама. Аустријски командант Франц ће у свом извештају о напуштању Врања написати: „Непријатељ је снажно нападао, цело Врање је било непријатељски расположено и зато га је требало заобићи. Пуцало се из сваке куће, а команда дивизије је била у опасности да буде заробљена“.

Заправо, радило се о тајном завереничком комитету, који је такође постојао у српско-турским ратовима. Тада се сељачко и варошко становништво организовало за помоћ у случају евентуалног напада на Врање.

Српска војска прелази преко Пчиње Фото: Музеј Краљево

Комитет су чинили људи који су изгубили најмилије и који су желели да се непријатељима освете на самом крају рата. У овој организацији је било чак и жена, које су остале без мужева и синова. Ипак, мушко грађанство је преузело терет организације. Ригорозним мерама и претњама смрћу, почевши од првих дана окупације, окупатори су оружје скоро потпуно одузели од народа. Упркос томе, преко ноћи је извађена по нека берданка, гасер, васићевка и све што се могло сакрити. Онако како је врањско становништво дочекало бугарску војску 17. октобра 1915. године, тако је испратило аустроугарску само три године касније.

Тако су приликом уласка српских војника у Врање, у гоњењу и хватању непријатељских трупа, и уз повике „Живела Србија!“, учешће узели и грађани. У оближњем Златокопу, мештани су применили чак и једно ратно лукавство. Уз помоћ официрске скривене униформе, коју су обукли једном мештанину, принудили су аустријске војнике на предају. Притом су им запленили и оружје које су потом свима показивали.

Непријатељски одред који се 6. октобра повукао од Џепа преко Дикаве на Мачкатицу напали су мештани Дабине и Мачкатице.

Мештани Накривања заробили су једног окупаторског војника, док су нешто касније сељаци Мачкатице заробили 21, а мештани Црне Траве 27 аустроугарских војника.

У селу Трстени, нашла се 6. октобра група разбијених аустријских пукова, али су их сељаци са свега још неколико српских бораца разјурили по шуми, водећи борбу дуже времена. Мађари су се одмах предавали док су Аустријанци били нешто ратоборнији. Тада се сазнало да су Италијани заузели Триент, угрозили Трст и да је царевина на климавим ногама. За време спровода, Аустријанци су своје доскорашње саборце називали издајницима и оптуживали за пропаст царства.

Славу и моћ српског оружја и радост народа Пчиње због толико жељеног ослобођења помутиле су непредвиђене околности.

Најпре је то била шпанска грозница, која се подмукло увукла. На брежуљцима су се преко ноћи појавила нова мала војничка гробља која су сваким даном расла а црне драперије поново биле застрте по балконима и прозорима зграда, кућа и дућана. По ослобођењу Врања радила је болница Шкотских жена (у згради касарне) предвођена докторком Изабел Емсли Хатон, која је збрињавала највећи број оболелих. Такође су савезници, у првом реду хуманитарац Џон Фротингам, формирали и Американски васпитни дом за збрињавање деце без родитеља и сирочиће.

У Пољаници, тачније, у власачкој општини, појавили су се Арнаути који притом нису били мирољубиви. Дошло је до пљачкања и паљења појединих српских кућа, одвођења девојака и све оно по чему су одраније били познати. Међутим, како је Пољаница давала најбоље борце у Првој пуковској команди, сељаци су похитали да се сами разрачунају са нападачима. Арнаутских упада је било и у наредном периоду, нарочито на Гољаку.

Коначно, српска војска је морала у нови рат-против Арнаутске побуне. Он ће потрајати све до 1919. године. Зато се и на сачуваним споменицама може прочитати „погинулим у ратовима за ослобођење и уједињење од 1912. до 1919. године“.

Александар Динчић

Део преузет из необјављеног рукописа „Моравска дивизија српске војске у Великом рату за ослобођење и уједињење (1914-1918)“