Шајкача, 16.9.2020, “Бегајте! Бегајте! Иде втори железни”, Како је Гвоздени пук ушао у легенду и зашто су га се непријатељи толико бојали?

Застава Другог пешадијског пука “Књаз Михајло” Моравске дивизије, Гвоздени пук Фото: Архива, Шајкача

Две речи, безброј емоција и значења. Легендарни Гвоздени пук или Други пешадијски пук “Књаз Михајло”.

Ако питате старе Топличане, или млађе који знају и воле историју, могли би вам данима причати о Гвозденом пуку. Готово да у тим крајевима није било куће из које тих ратних година није отишао по један младић у Гвоздени пук, добровољно, иако знајући да иде на пут без повратка. И нема тамо потомка који није поносан на своје претке који дадоше живот за слободу.

Ово је био пук српске војске током ратова од 1912. године до 1918. године. Већину војника овог пука чинили су Топличани, Јабланичани, Заплањци и Пусторечани.

Није довољно рећи да је снагом, издржљивошћу, љубављу према Србији, својој земљи, оданости породици и земљи, овај пук задивио цео свет. У миру пук је имао гарнизон у Нишу, а у рату мобилизован је у Прокупљу.

Историја казује да су у рату с Турцима 1912. године Гвоздени пук чинили Топличани, Јабланичани, Пусторечани и Заплањци. У другој и трећој чети 4. батаљона били су само Јабланичани и Топличани. Уочи рата, 7. октобра 1912. године, кад је пук пошао из Прокупља у рат против Турака бројао је 60 официра, 445 подофицира и каплара, 4210 редова и 29 музичара.

Има једна прича која је ушла у легенду. Иако се пук звао Други пешадијски пук “Књаз Михајло”, најпознатији је као Гвоздени пук. Губици у људству овог пука од ратова 1912-1918. били су велики. Међутим, издржљивост ових храбрих јунака – војника била је толико велика да се у свету прочуло за Гвоздени пук. Био је састављен од људи који су се на смрт борили. Победити или изгубити, трећа опција није постојала.

До 1918. године, од око 19.000 припадника погинуло је око 32 официра, 1.239 војника и подофицира, рањено 148 официра и 6.492 војника и подофицира пука. У ове податке нису урачунати губици од болести, нарочито од колере 1913. и тифуса 1915. године, јер никад нису прецизно утврђени.

Због јунаштва и храбрости непријатељи су се почели плашити Гвозденог пука. Од свих највише су се плашили Бугари. Посебно је занимљив случај из 1913. године боја на Брегалници. Кад је те 1913. године на Брегалници Други пук кренуо у јуриш, могла се чути панична повика бугарских војника:

– Бегајте! Бегајте! Иде втори железни! Иде луди пук! (Бежите! Бежите! Иде други гвоздени! Иде луди пук!)

Данас, сећање на јуначки легендарни Гвоздени пук чувају потомци ратника – јунака!

Веома лепа чињеница је да је у селу Игриште, у околини Куршумлије, подигнут споменик Гвозденом пуку, који је висок 5,3 метара. Споменик је направљен тако да је на њему уписан део српске историје, име Гвозденог пука, као и имена 17 настрадалих припадника тог пука из Игришта. Споменик је 1. октобра 2016. године открио командант Копнене војске Србије генерал Милосав Симовић.

О храбром Гвозденом пуку су рекли:

Колико је Гвоздени пук био моћан говори и чињеница да је о борбеном моралу српских војника уверљив запис оставио њихов противник и окупаторски војник, каплар 11. пука 9. аустро-угарске дивизије и учесник Церске и Колубарске битке и познати књижевник Егон Ервин Киш. Он је о њима причао ово:

– Тек у Србији 1914. године схватио сам да је љубав према слободи малих народа, јача сила од насиља великих и моћних. Тек овде сам схватио Шатобријана да неумитна сила-воље савлађује све, а да је слабост силе у томе што верује само у силу.

Журнал де Женев, октобар 1918. о Гвозденом пуку:

– Изгледа да они воде борбу у хипнози, у неком летаргичном сну, иду напред… Под непрестаном борбом, занесени, опијени, иду из дана у дан као олуја, као махнити по 30-40 километара дневно. Ова брзина гоњена је само за кинематографске филмове…

Можда су и најмоћније речи француског генерала Франше де Епереа:

– То су сељаци, скоро сви. То су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви. То су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива.

Ратна застава Другог пешадијског пука Моравске дивизије првог позива “Књаз Михаило” била је најодликованија застава у српској војсци.

Гвоздени пук је све до 5. маја 1920. године задржан у Београду и то као гардијска јединица. Обезбеђивао је Двор, Народну скупштину и министарства. Тек када је формирана гарда пук је демобилисан. Јунаци, ратници-јунаци, који су сачињавали Гвоздени пук ушли су у легенду.

Нека им је вечна слава и ХВАЛА.

Јована Ћирковић