На Сајму књига у Београду, у препуној сали „Иво Андрић“ представљена је књига Владимира Умељића „Кад мртва уста проговоре“, у издању новосадског „Прометеја” из Новог Сада.
– О делу су говорили професор др Мило Ломпар и др Радован Калабић историограф и публициста, као и оснивач Прометеја и уредник издања Зоран Колунџија.
Говорећи о делу „Кад мртва уста проговоре“ професор Мило Ломпар говорећи о истинским далекосежним циљевима хрватске државе на примеру језика, Ломпар је изнео да исто важи и када се у Хрватској говори о геноциду, где Јасеновац постаје тек симбол, а број жртава се злоупотребљава и минимизира не би ли се прикрили злочини и геноцид.
– Радован Калабић историограф и публициста сликовито приказује да је Владимир Умељић своју књигу написао на проверљивим историјским изворима, архивским и објављеним, различитог порекла и карактера, на богатој историографској, теолошкој, филозофској, психолошкој и социолошкој литератури, објављеној на више језика. Попис ове разнолике грађе је импресиван, а сигурност којом је коришћена непобитно потврђује изванредну упућеност аутора у тему коју је анализирао и тумачио. Напокон, историографији, поготово српској, користиће и исцрпан попис извора и литературе, махом на немачком и енглеском језику, због чега умногоме није позната српским научницима.
Вишедеценијски посвећен проучавању геноцида извршеног над српским народом у НДХ, Умељић је после бројних својих студија о тој мучној теми, исписао и ову књигу, одлучан у својој доследној тежњи да не дозволи скривање истине. Студију се заснива на провереним историјским изворима, на богатој и разноврсној грађи чији је попис импресиван, а по себи представља допринос српској историографији.
– Попис ове разнолике грађе је импресиван, а сигурност којом је коришћена непобитно потврђује изванредну упућеност аутора у тему коју је анализирао и тумачио. Напокон, историографији, поготово српској, користиће и исцрпан попис извора и литературе, махом на немачком и енглеском језику, због чега умногоме није позната српским научницима, каже Зоран Колунџија.
– Шта ова нова научноисторијска студија открива о Србоциду хрватске државе 1941–1945?
Као прво, концепт. У првом делу превасходно долазе до речи преживеле жртве геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ и нарочито страшне парадигме логора смрти Јасеновац. Један део тих исказа је мало познат а један део потпуно непознат стручној и широј јавности. Та сведочења су енормно важна, јер када мртва уста невиних проговоре, она говоре само истину, овде о најстравичнијем страдању српског народа у историји.
Други део се бави „родитељима, бабицама и хитном помоћи“ током Србоцида 1941–1945, дакле Ватиканом и локалним хрватским римокатоличким клером, и њиховом улогом при овом конкретном злочину, која иначе у овој форми и мери недостаје код друга два велика геноцида средином европског 20. века, при Холокаусту над Јеврејима и Порајмосу (Самударипену) над Ромима.
Тежиште завршног дела разматрања лежи на врло забрињавајућем и само политички мотивисаном тренду порицања и чињенице геноцида над Србима у хрватској држави 1941–1945, које здушно и консеквентно подржавају и промовишу чак и актуелни „највиши српски ауторитети“ за то питање (по додељеним им звањима и функцијама). Тај тренд и процес је у рукопису означе као потенцијално завршни геноцидни чин, по принципу: „Убијање историје = убијање националне свести = убијање нације“.
Лектура текста Српски меморијал / а.м.
