Слободна Далмација, 31.10.2020, Божидар Симић: Србе из Имотске крајине страх се вратити дома. Ни криви ни дужни, сносили су посљедице онога што је учинио нетко други, на неком другом подручју

Небрижевац, Имотска Крајина Фото: Слободна Далмација, Никола Вилић, кропикс

Лавовски је посао обавио умировљени дипломирани економист Божидар Симић. Након што је у дуету с Филипом Шкиљаном објавио импозантно дјело о повијести Срба у Цетинској крајини, с истим се маром бацио на не мање изазовну тему везану за православни живаљ који се у Далмацију доселио прије три стољећа. Ријеч је о књизи Срби у Имотској крајини. Иако по професији није повјесничар, Симић је прикупљању грађе приступио изузетно предано радећи више од четири године и по десетак сати дневно.

Кад су се Срби доселили у Имотски и околна села? Јесу ли били свјесни националне припадности?

– Срби су се у Имотску крајину доселили осам дана након Ускрса 1719. године. Плански су насељени. Били су подијељени у четири сердарије које су биле бројчано мање него хрватске, али с одређеним повластицама које се могу образложити њиховим ранијим војним искуствима стеченим у ратовима у Херцеговини гдје су били припадници врло покретних сеоских чета које су се током Морејског и Малог рата бориле на страни Венеције против Османлија.

У новом крају у првих стотињак година живљења у својим сердаправосријама и бандеријама задржали су своје организацијско устројство и руководно називље као сердари, капетани, кнежеви, харамбаше, алфири, главари и анциани. Посљедњи сердар из ове заједнице умро је двадесетих година 19. стољећа и с њим је и формално престајало постојати оно мало самоуправе што је у почетку било и с временом се смањивало.

Иако их се у ондашњим документима најчешће назива припадницима источне вјере, понекад шизматицима, постоје и документи у којима им се вјера повезује с националним, па се тако у једном млетачком спису из средине 18. стољећа за сердара Кадијевића каже да је сердар момака српске вјере или „rito Servianno“. Међутим, док није дошло до јасног изјашњавања националности по књигама, људе у том крају као и другдје третирало се као православце и католике.

Па су их Млеци преселили западније на подручје Имотске крајине?

– Територије које су ратовима освајали губили су прво Карловачким, а затим и Пожаревачким миром па су тако стално напуштали тај крај. Дио народа с Попова и Зубаца који није послије задњег мировног споразума хтио остати на отоманском подручју населио се у Боку, у околицу Херцег Новог, гдје није било довољно земље за све придошлице па се је морало наћи ново подручје насељавања. Провидур Mocenigo није заборавио старе савезнике и у договору с архимандритом Стефаном Љубибратићем који је имао велики утјецај на незадовољне народне вође осигурао им је ново подручје за насељавање с достатним количинама земље.

Прво у Имотском насељавају напуштене куће из којих су иселили муслимани?

– Не само град Имотски, него и села, и то овисно о томе одакле их се насељавало. На примјер, 24 обитељи с укупно 180 чланова са Зубаца сердар Кузман Даниловић населио је у Црногорце, а сви остали досељеници из разних мјеста око Попова поља били су насељени у Пострање, Проложац, Небрижевац, Каменмост, Змијавце, Равне Њиве, Главину и Имотски. По попису из 1701., по турском дефтеру, у Имотском је била 101 кућа. По катастру из 1725., у Имотски су се населиле 44 православне обитељи.

Њиховим досељењем један је дио становника конвертирао на, у том простору, већинску католичку вјеру, као што су, примјерице, у мјестима гдје су појединачно живјели или били малобројнији, католици у Попову пољу прелазили на православље. То је било примјетно у Макарском приморју. Како је тај збјег ишао према Имотској крајини, они који су остајали у приморским мјестима врло брзо су примили римокатоличку вјеру. Кад би их калуђери касније посјетили, да би их „вратили“ у стару вјеру, они би их потјерали с кућног прага.

Зашто су се превјеравали? Због женидбе, удаје или привилегија?

– Никако због женидбе, него им је то очито улијевало неку врсту сигурности јер је мјесто било већинско католичко и као такво се бранило од напада са стране. Био је чест случај да сви они који би се доселили у неко мјесто као мања групација преузимају већинску конфесију. Тамо гдје су живјели претежно католици ријетко би се нашла и једна једина православна обитељ, јер би у том случају врло брзо прешла на католичку вјеру. У Макарском приморју тај је процес био врло брз: годину – двије дана.

Зна ли се точан број људи који је населио Имотску крајину и Макарско приморје?

– Овисно о извору, провидур Diedo 1722. тврди да је дошло 160 обитељи, док се у другом акту који егзистира од средине деветнаестог стољећа – а који је радио прота Спиридон Маргетић, а преузима Милаш у Православној Далмацији којег пак касније цитира Анте Ујевић у дјелу Имотска крајина – каже да је дошло око 180 обитељи.

У српској хисториографији спомиње се бројка од 1400 досељених, док је бискуп Бјанковић тврдио да их је дошло тисућу, што би, успоређујући их с римокатоличким становништвом у том крају, било у омјеру један према десет. Фра Вјеко Врчић у Племенима Имотске крајине преузима Бјанковићев податак од „1000 чељади“. Реномирани повјесничар Станојевић вели да је Имотска крајина тада имала око 5409 становника, а на православне је отпадало око тисућу.

Јесу ли били добродошли?

– Не, зато што су дошли као бројчано јака формација, а да би послужили остваривању војних циљева Млетачке Републике, односно очувању границе с Отоманском Царевином и као такви су добили добру земљу. Како је на терен на којем су живјели искључиво католици дошла једна нова вјерска групација, одређени свећеници нису најбоље прихватили тај долазак. Заједница је била доста хомогена и одржала се у једном врло компактном саставу. Није било пуно мијешаних бракова, а и они који су се догодили нису утјецали на превјеравање.

Је ли било каквих размирица између двију кршћанских цркава?

– Не може се говорити толико о ривалитету између цркава, колико између самих појединаца из тих двију цркава. Први записани ривалитети везани су уз хајдука Бушића. Он је ушао у хајдучку групу Станислава Сочивице, најпознатијег хајдука у Далмацији, православца. Касније, као окретан, способан хајдук, Бушић преузима водство тих група те у једноме моменту постаје изразито несклон тој православној заједници, иако је највише прогањао муслимане.

Пљачкајући караване убијао је и римокатолике, али и петнаест православаца. Под његовим је притиском дошло до одређених превјеравања. Зна се за Влајчиће, Челане из Цисте, а позната је прича и о његову притиску на браћу Челаре из Свиба, гдје је један хајдук, чији се отац раније превјерио, спасио једног од браће Челара да га не убију. Углавном, прелазак из једне конфесије у другу био је у то вријеме доста чест па неки документи наводе и три обитељи из Свиба, затим неке обитељи из Стризирепа и Нових Села.

Јављају ли се зато код Хрвата и Срба у Имотској крајини иста или слична презимена?

– Не можемо то тврдити сто посто, међутим, може се сумњати у одређене процесе. У Макарском приморју и Имотској крајини пуно је истих или сличних презимена код римокатолика и православних, што је ријеткост у другим подручјима. Мерчепи, Гудељи, Тодорићи, Шушковићи, Немањићи…

Касније се с временом презимена мијењају у друга па се исконска презимена помало губе. Тај вјерски однос који је хајдук Бушић својим чинима био потакнуо забринуо је фратра из Макарске који пише: „Јадни ркачи, погибоше ни криви ни дужни.“ Значи, свећеници су имали сензибилитет према својим кршћанским сусједима и нису одобравали Бушићеве активности, што је врло битна чињеница. Дакле, и у таквим догађајима нетко из ривалске конфесије препознаје неправду.

Бушић је неспорно био способан хајдук и питање је што је њега у том тренутку нагнало да се окрене против православаца из чије је он групације, под водством Сочивице, и сам потекао. Он је имао трауму из младости. Наиме, рано је остао без оца, а кад је бег из Херцеговине одакле потјече Бушић спознао да је он у добрим односима са Сочивицом, побратио је с њим сина да заштити своје имање од његових напада.

Но, побратимство његова сина и Бушића није му помогло, јер је бегов син издао Бушића па га умало нису убили. Од тада Бушић има отклон према муслиманима, а што се православаца тиче, наводно је нетко од њих преварио Бушића у трговини. Тако је кад би пресретао караване, од оних који би рекли да су ркачи, како се тада називало православце, тражио да измоле Оченаш. Како је Бушић био вјерски поткован, оне који нису знали молити подцјењивао је и неријетко убио.

Јесу ли се од тих хајдучких земана односи између двију заједница примирили?

– Да, чак су у деветнаестом стољећу заједно судјеловали у хајдучији као Јово Кадијевић и Андријица Шимић, тако да никаквих ексцеса није било до великих свјетских ратова. У Првом свјетском рату један дио српских угледника био је праћен од стране аустријских жбира, али су се зато с њима дружили угледни Хрвати – лијечници, градоначелник, одвјетници, који су их тако заштитили.

Како су текле миграције српског живља из Имотске крајине?

– Оне су на дјелу од самог доласка православног живља у Имотску крајину, јер од свих који су ту стигли 1719. године нису сви остали. Неки су се након годину-двије вратили натраг или кренули даље по Далмацији. То је јасно видљиво по попису земаља које су им биле додијељене, а врло брзо су промијениле власнике. Било је примјера да исељавају читаве обитељи, али и оних кад муж умре или погине, жена остане сама, и она се врати тамо одакле је дошла, па млетачке власти земљу која им је била додијељена дају другоме. То је био први вал миграција.

У другом валу улазних миграција православног становништва, од Требиња, Мостара и Боке у Имотски, долазе махом трговци и занатлије. Они се насељавају у Имотском јер је транзитно мјесто према Мостару с једне и Макарској с друге стране. Наиме, у Макарској је била „скела“, царина, за турску робу, а Имотски је био мјесто на размеђу тих путева. Ту су трговци видјели своју шансу. Један је одлазио у Макарску, а други су се одатле враћали.

То је био случај с познатом трговачком обитељи Маргетић која је прво из Мостара стигла у Макарску, да би 1803. године дошла у Имотски и ту почела развијати свој трговачки посао с робом на велико. Трговали су тако с Босном, Сплитом и Макарском. Улазне миграције одвијају се у другој половини осамнаестог стољећа и изразито су се појачале двадесетих и тридесетих година деветнаестог стољећа. Тада у Имотски долазе занатлије: пушкари, златари, оружари…, који ту развијају посао.

Миграторна кретања су била јако изражена у другој половини деветнаестог стољећа па се повећава и број исељеника у Америку. Послије Првог свјетског рата, у новој државној творевини плански се насељавају поједина подручја. Тако дио ове популације, која је била и добровољачка, одлази у колонизацију у источну Славонију и Сријем на имања великашких обитељи Елтз, Куен – Беласи и Пејачевић. Дио одлази у Бачку, Банат, Србију и југоисточну Босну.