Слободна Херцеговина, 12. 10. 2022, Кад га је препознао, Секула Дрљевић је узвикнуо: Ђе ђеш сад Лазаре Тркља? [из Архиве]

Проф Лазар Тркља капетан Миливоје Ковачевић, капетан др Нино Свилокос и Капетан Лучић. Седи капетан Стево Воиновић. На Тулима (Зупци) август 1943. Фото: Слободна Херцеговина

Остао ми је у сећању као жива статистика: у његовим џеповима било је много ситних папирића, које је вадио и упознавао ме са стањем српског народа у разним крајевима

Узбудљива и трагична прича о професору Лазару Тркљи, секретару Земљорадничке странке, и једном од најближих сараника Драже Михаиловића, сурово се завршава испред логора Стара Градишка 1945. године

Лазар Тркља, члан Централног националног комитета и лични саветник Драже Михаиловића за источну Босну и Херцеговину, од пролећа 1941. па до јесени 1944. године свакодневно је записивао све догађаје у рату и тако сачувао од заборава хиљаде трагичних људских судбина. Лазарева ратна архива, коју је Озна безуспешно тражила, чувана је као највећа породична тајна деценијама. Више стотина густо куцаних страница текста, рукописа, спискова убијених, али и убица, наредби, одлука, политичких и војних процена ситуације на терену, представља једно потпуно ново и аутентично и до сада непознато сведочење о збивањима у Другом светском рату.

Професор Тркља се од почетка укључује у равногорски покрет. Цео рат је провео на терену. У окупирани Београд је улазио неколико пута, са лажним документима. Лазар је био сарадник, али и, како то каже Драгиша Васић, лични пријатељ Драже Михаиловића, о чему сведоче њихови бројни сусрети и преписке током рата. Путовао је са фалсификованим објавама кроз разне окупиране крајеве Југославије, одлазио на терен, пролазио кроз НДХ, Србију, Црну Гору, Херцеговину, Босну, чак је ишао и у Бугарску.

Са тих путовања редовно је слао извештаје у штаб, Дражи Михаиловићу. За слање тих депеша користио је шифрарнике, од којих се неки сачувани у његовим списима, а потписивао се под шифром 505.

Извесно време је био професор у Ваљевској гимназији, одакле је избачен из државне службе због јавних наступа и критике тадашњег режима. Формално, због ширења комунистичке пропаганде, иако је то, како сам каже, било бесмислено, будући да је по образовању био теолог. Укључио се у опозиционо деловање, изабран је за секретара Земљорадничке странке и постао је један од најближих сарадника др Милана Гавриловића.

У лето 1941. године на Лазаров предлог Дража је задужио свог тадашњег команданта београдског штаба да се у Београду формира политички одбор састављен од различитих политичких странака и организација. Састанак на којем је дошло до формирања тог одбора организовао је Лазар Тркља.

Лазар је био и делегат Билећког среза на Светосавском конгресу у селу Ба, 1944. године.

Капетан Недељко Плећаш у својој књизи Ратне године 1941‒1945, описује тренутак кад је у црногорским брдима у близини Колашина срео Лазара Тркљу.

„На једној раскрсници планинских путева срели смо се са два грађана, Калабићева познаника. И њих је пут водио у Врховну команду, па смо пут продужили заједно. Један од њих је био секретар Земљорадничке странке Лазо Тркља, а други, чије име нисам запамтио, био је земљораднички вођа из Црне Горе. Кад је Тркља сазнао од Калабића да смо ми стигли са Средњег истока, он ми је пришао, и онда смо нас двојица провели пут заједно у разговору. Распитивао се за своје партијске пријатеље у емиграцији.

Тркља је био човек осредњег раста, ситне главе и аскетског изгледа. Носио је похабано грађанско одело и качкет на глави, и мени је више личио на пролетерског идеолога него на четничког вођу. Говорио је тихо и смишљено, као да је држао предавање. Он је био политички курир Драже Михаиловића; слао га је политичким људима и сада се враћао с такве једне мисије из Београда.

Остао ми је у сећању као жива статистика: у његовим џеповима било је много ситних папирића, које је вадио и упознавао ме са стањем српског народа у разним крајевима.

Знао је за судбину сваког боље познатог Србина. И поред тешких покоља које су Хрвати извршили на Србима у Хрватској, Тркља је гледао оптимистички на српску будућност. Он је сматрао да је четнички покрет у западним крајевима спасао биолошки минимум српског народа.“

Комунисти су 1942. године објавили да је коначно убијен „Лазар Тркља, професор, секретар бивше Земљорадничке странке, агент Интелиџенс сервиса и главни организатор политике владе из Лондона у свим српским крајевима“.

И Јосип Броз је једном приликом саопштио да је Лазар Тркља ликвидиран у једном месту поред Невесиња.

Владимир Дедијер наводи у свом дневнику да му је „друг Стари“ рекао да су убијени мајор Тодоровић и Лазар Тркља: „Синоћ ми Стари рече да је Воја Тодоровић ликвидиран заједно са Лазом Тркљом, секретаром Земаљске странке у Кифином Селу крај Невесиња, неколико стотина метара од италијанских карабинијера. Не шале се наши партизани. Буржоазија нам је наметнула класни рат ‒ и сада га има“ (Дневник, недеља, 1. март, Фоча).

Међутим, тај извештај о Лазаревој погибији код Невесиња није био тачан.

У пролеће 1945. године Лазар нестаје и породица деценијама са сигурношћу није могла да утврди где је и како страдао.

Постојала су два-три посредна сведочења да је живот скончао у усташком логору Стара Градишка. Преживели Билећани су сведочили да га је препознао Секула Дрљевић и питао: „Где си, Лазаре Тркља? Био си тамо и амо? Куд ћеш сад?“ На лицу места је одмах убијен, и то испред концентрационог логора.

Лазарев друг, филозоф Вукашин Перовић, који је преживео голготу Лијевча поља и емигрирао у Аустрију, у својим филозофским записима и делу Прва четничка енциклопедија оставио је потресно сведочење о последњим данима проведеним заједно са Лазаром Тркљом у пролеће 1945. године.

„Кад смо се у фебруару месецу 1945. нашли на бежанији од села Војковића код Сарајева па до села Кукуља на обали Саве, Лазар Тркља и ја пратили смо један другог у стопу с осталим члановима Покрајинског комитета за Херцеговину, Боку и Дубровник, чији сам секретар био.
Беше четвртак 29. марта 1945, дан суморан, али без кише. Крећући се лагано цестом, са осталим члановима Покрајинског националног комитета, а у друштву члана Централног комитета Лазара Тркље, коментаришемо призор који успут пратимо. На свим деловима пута, одакле се река Сава може да сагледа са цесте, пратимо погледима људске лешеве, који, негде у групама, а негде појединачно; негде средином реке, а негде поред саме обале, јуре поред нас.

Вукашин Перовић нигде не наводи тренутак када се растао са Лазаром, али је знао за његову судбину и у два друга своја записа изричито наводи: „Професора Лазара Тркљу убили су Хрвати на почетку месеца маја 1945. године у логору Стара Градишка на Сави.“

И на другом месту: „Годину дана касније, кад се Тркља нашао са својим друштвом у хрватском логору Стара Градишка као хрватски заробљеник, чим је препознат, убијен је пред самом касарном“.

Никола Тркља