Слободна Херцеговина, 3.6.2016, Дан за историју – 6. јун 1941: Херцеговци почели први устанак у поробљеној Европи

Спомен табла на устанк 6. јуна 1941.

Приближава се шести јуни, значајан датум у српској историји, посебно оној која се односи на Босну и Херцеговину. Заморили смо се различитим датумима када су дизани устанци у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Хрватској, Словенији, Македонији..,званично је у БиХ и Хрватској деценијама признаван двадесет седми јули! А да ли је баш тако било?

Крст на камену који је у оковима је дело архитекте из Београда Предрага Ристића. Такав крст постоји још на гробу Христову а оковала га је због пропадања царица Јелена. Симболише спас народа на камену.

Ове године се по седамнаести пут прославља у широј јавности прилично неопажено шести јуни, у херцеговачком крају као Дан српског устанка ,,трећег“ како за зову тамошњи сељаци. То мјесто зове се Брљево, смјештено је у прелијепој природи у источном дијелу општине Гацко, између села Казанци, Вратковићи, Старих и Нових Дулића, Галешине и Заводичја, на путном правцу Гацко-Крстац-Никшић. Мјештани наведених села се с поносом према прецима и пијететом према жртвама сјећају првог устанка у поробљеној Европи. Скупштина општине Гацко је још давне 2000. године прогласила Даном општине 6. јуни, у знак сјећања на 1941. годину, са жељом да се сачува успомена и да се ода посебно признање првим устаницима у општини Гацко и шире.

Немци су тада већ увелико доминирали у Србији, а хрватско-муслимански фашисти у Босни и Херцеговини. Почела су прва клања,  а ноћу 4.- 5. јун напуњена је Корићка јама са сто четрдесет српских жртава, касније и са више. Усташе су скоро ликвидирале до тада поносно село Корита, познато према отпору још из турског времена, са великим бројем солунских добровољаца о чему и данас сведочи споменик у центру села. Још једно село било је жртва овог криминалног злочина, а зове се Заграца са породицом Миловићи, која је јако сметала својим муслиманским комшијама из Кључа.

На Брљеву и данас постоји репрезентативна основна школа која је одшколовала многе генерације овог краја. У њој се 1941. налазила усташка ,,постаја“. Неколико дана пред устанак мјештани су примијетили да стижу значајна усташка појачања са наоружањем. По њиховом испитивачком (гдје су мушкарци и колико их има) али опрезном кретању по селима закључили су да се нешто гадно спрема.

За крст часни и слободу златну

Крај је познат по расним људима са богатом ратничком традицијом још од турског вакта, балканских ратова и по великом броју Солунских добровољаца. У њему доминира бројна и честита породица Тепавчевић, која води поријекло од чувеног косовског јунака и најпознатијег рањеника Павла Орловића. Шта се могло очекивати од таквих људи већ да се на прву вијест о опасности докопају оружја, које су затурили по атулама, да се нађе код следећег рата.

Прва вијест о злочину на Коритима стигла у угледну кућу Спасоја Тепавчевића (чији је отац био Богдан Вратковићки кнез) преко чобана који су имали контакт у планини Сомини са чобанима из Црквица. Рекли су да је у Коритима направљена касапница и да је народ избегао у Црквице и Сомину. Још прије рата Спасоје је био јако забринут, јер му је Џемо Ибановић претио да ,,Власи“ неће још дуго владати и да се он више неће ,,шепурит“ по Гацку са ,,црногорском “ капом. Ишао је по селу и говорио да се спрема неко велико зло и да ће Турци сигурно ударит. Сазнање чобана је само потврђивало његове црне претпоставке и он је муњевито реаговао, консултовао се са виђенијим комшијама и послао хитно двојицу момака у Црквице, Војина Ђорђијева и Војина Ћеткова, оба Тепавчевићи, да провјере стварност у Коритима. Причало се да је толико био узнемирен том тешком вешћу да није могао да ,,издура“ да момке сачека да се врате у кући, већ је кренуо да их сретне уз оближњи Возник, који доминира изнад села и испод планине Сомине.

Младићи су се брзо вратили и потврдили приче чобана.

Слична вијест стигла је и у село Казанце. Према књизи ,,Истина“ коју је приредио Радислав Николић једно писмо је такође дотурено од стране неког поштеног муслимана Јовану Тепавчевићу (никад није хтео да ода његово име због евентуалне муслиманске освете) у коме је писало да ће села бити нападнута и људи побацани низ греде у Гаревској пећини. Према истој књизи и казивању Радована Тепавчевића у Казанце је стигао ,,ни жив ни мртав“ Аћим Јакшић који је обавијестио Казанчане о Корићкој трагедији. После таквих вијести и поп Перишић је послао хитрог Радована Лалова Тепавчевића да провери ситуацију у Коритима. Радислав каже да је послао још и Крсту Николића, Радована Тепавчевића, Алексу М.Тепавчевића и Илију Паповића. И Радован се брзо вратио и потврдио вијест о великом злочину.

Вратимо се у Вратковиће. Видно узрујан Спасоје не губи ни трена ,,крв му је била узаврела“ већ одмах трчи у сусједне Казанце код свештеника Радојице Перишића и успут обавештава људе о трагедији у Коритима. Највећи углед у том крају имао је свакако свештеник Радојица Перишић, који је своје свештеничке дужности обављао бесзпрекорно и бесплатно а који се и издигао као вођа устанка, касније је именован за комаданта Друге (Голијске) четничке бригаде, мада су и сва села имале своје виђеније људе које су уважавали и поштовали као предводнике, например Спасоје и Милан Тепавчевић у Вратковићима, Душан Мандић у Дулићима… (Попу Перишићу ћу посветити посебан чланак, јер он то свим својом истрајношћу и витешким држањем за време трајања читавог рата заслужује).

Свештеник Перишић је схватао тежину ситуације, одмах подржао предлог да се мора дизати устанак и сазвао састанак виђенијих људи у Радановом долу, (мада је таквих састанака било на више мјеста јер је ситуација била јако узаврела), гдје је и донета одлука да се исто вече нападне полицијска усташка станица, која се налазила на Брљеву. Сви људи су наравно подржали да се крене у рат а како и не би кад је ,,смрт дошла пред врата“.

Станица је масовно нападнута у ноћним сатима (одмах после поноћи) шестог јуна. То су урадили мјештани села Казанци, Вратковићи и Бобатово гробље. Треба имати у виду да је крај у то вријеме био веома насељен, јер је у свакој кући било више од десет чељади. Није сасвим јасно како су усташе осетиле да да им се спрема смрт али су чим је пала ноћ почели да се склањају у оближња житна поља и да бјеже ка Автовцу, великом усташком упоришту.

У станици је пронађено нешто наоружања и алати за ликвидацију људи (маљеви и србосјеци). Неки су ипак стигнути као несрећни каплар Фрањо Франковић, али је и он после неколико шамара и претњи ослобођен. Витешком народу и посебно попу Радојици није пристајало да убијају заробљенике. Већ исте ноћи устаници, (било их је у старту више од триста ), су се са мјештанима Галешине и Заводичја попели на брдо Гат, које доминира Гатачким пољем. Из села Галешина донета и побијена српска застава која се дуго после тога вијорила на Гату.

Ту на Гату, вољом Вишњег и Свете Тројице поп Радојица Перишић прими мученичку улогу вође устанка. Сви мјештани су само погледали свештеника кога су поштовали као оштроумног и паметног човјека, иако је ту улогу он изгледа невољно прихватио. Кажу да више никад није вршио опијела. Ту је и ,,пао“ договор да осојна села држе лијеви бок до Зборне гомиле а присојна Автовац. Треба имати у виду да су тада Корита припадала гатачком срезу.

Током ноћи и сутрадан придружила су се и мјештани села: Стари и Нови Дулићи, Данићи, Добрељи, Пржине, Степен, Гарева и Самобор… Устаницима су се наредних дана прикључили и појединци из сусједног Чарађа и Голије, које је на устанак позвао поп Перишић.

Истог дана заузета је Зборна гомила и важна усташка станица на Степену. У њој је заробљен командир станице, наредник Мујо Обад, такође касније ослобођен. Прекинута је путна и телефонска комуникација Билећа-Автовац- Гацко. Следећег дана устанак се проширио на остала села у околини Автовца а 07.06.1941. ослобођена је и усташка станица у селу Јасеник у којој се налазио велики број усташа са вредним наоружањем, од стране мјештана Јасеника, Драмешине, Липника, Криводола, Лисине, Зукве, Жањевице и Равног, када гине и усташки каплар Фрањо Полуган. Седмог јуна пропао је више дана припремани напад усташа из Автовца на село Липник, село са познатим Солунским добровољцима на које су Автовачки и Кулске усташе били одавно кивни. Међутим, храбри Липничани су их мушки дочекали а стигла је и пресудна помоћ Казанчана. Истог дана отерана је од стране устаника из Изгори и добровољаца из Пиве и стража – ојачана усташка испостава, која је која се налазила у селу Врба.

Другог дана сукоба са усташама поп Радојица шаље групу момака да се пребаце преко муслиманских села Бахори и Мрђеновићи у српско село Брајићевиће код Васе Зиројевића, касније комаданта четничког батаљона са намером да се објасни ситуација и предлогом да се на устанак дигну западна српска села: Брајићевићи, Домрке, Фојница, Руда главица, Наданићи, Срђевићи, Луковице и Градина, што је и учињено.

У првим данима у окршајима са усташама у којима су учествовали и Италијани погинули су и Душан Мандић (командир Дулићке чете), Благоје Бољановић – Дујо (командант Данићке чете), Сава Васиљевић (Степен), Божо Тепавчевић (Бобатово Гробље) а такође и Трифко Тепавчевић (Вратковићи). Више устаника је било теже рањено.