Спомен, илустрација Фото: Фонет
Дана 7. фебруара 1942. године се догодио покољ Срба у селима око Бања Луке, Дракулићу, Шарговцу, Мотикама и руднику Раковац гдје су хрватске усташе поклале преко 2.300 Срба за само неколико сати углавном без испаљеног метка. Од тог броја је поклано 551 српско дијете старости од колијевке до 14 година.
На исти датум се десио и злочин у селу Штрпци код Прњавора, у знатно мањем обиму али нимало у блажем облику.
Наиме, у јутро 7.фебруара по великој зими и хладноћи група усташа долази из Прњавора у центар села – Глоговац који је био настањен њемачким становништвом које је Аустроугарска населила диљем БиХ. То њемачко становништво се одмах по окупацији организовало у њемачке формације, наоружало и одмах почело са терором над комшијама Србима са којима су до окупације сложно и у добрим односима живјели.
Из Глоговца око 9 часова усташе крећу пут Ганинаца и Муса гдје успут пљачкају сељане. Подијељени на неколико група усташе су се распоредиле селом. На путу према Ганинцима, успут хватају тројицу Срба, Томић Бору, Жунић Милана и Илишковић Гавру.
Доласком у Чавиће пред кућу Станојеву, усташе хватају Станоја и његову жену Пеју а њихово седморо дјеце у гужви заборављају бачене у снијегу, да би се дјеца по одмицању усташа сакрила у сламу иза куће.
Ових петоро Срба усташе тјерају у Илишковиће а успут хватају још и Марка Чавића те га придружују заробљенима.
Усташе су тада опет из непознатих разлога раздвојили мушкарце од жена и дјеце које су отјерали према кућама Илишковић Станка и Гавре и кући Симеуна Дујаковића кога је друга група усташа такође ухватила. Мушкарце тада спроводе у правцу Хабијанаца у поток Глоговац гдје их излажу мучењима и клању садистички се иживљавајући над жртвама а такви бестијални злочини су забиљежени на свим просторима тадашње Независне Државе Хрватске. Наиме, сви су имали повреде тупим предметима, највјероватније од млатова и мотки. Станоју су усташе чупали бркове, да би га потом девет пута измасакрирали камом по цијелом тијелу а имао је и повреде тупим предметима. Марко је избоден камом на једанаест мјеста по читавом тијелу док су Милан, Боро и Гавро премлаћени и заклани преко врата.
Поред свог иживљавања над жртвама, усташама је и то било мало па су их накнадно изрешетали мецима из пушака.
У то вријеме је друга група усташа је почела да коље жене и дјецу, претходно се иживљавајући над њима а било је и силовања. По сведочењима преживјеле Пеје, на улазним вратима куће Симеуна Дујаковића је један усташа клао Савку Гашић док су други са упереним пушкама у сељане викали: „Лијежи да кољемо!“ Симеуна су усташе живог распориле. Жене и дјеца су тада од ужаса почели да вриште и запомажу. Тада су неке жене и слиловали. Један усташа је тада наредио Видосави Илишковић да легне да је закоље. Видосава је била трудна а у наручју је држала двогодишњу ћерку Наду а за сукњу јој се држала четворогодишња ћерка Марица.
Како Видосава није хтјела да легне од страха и ужаса, усташа је пуцао у њу и убио и Видосаву и њено двогодишње дијете у наручју. Једно мало дијете је усташа убио пошто му је пуцао у уста. Тада је наступио општи јаук а усташе у бијесу почињу насумице да пуцају по женама и дјеци. Овај покољ је Пеја чудом преживјела, а по одласку усташа се извукла испод лешева и побјегла својој кући. Овдје је убијено седморо жена и дјеце. У Видосавиној кући је лежала њена мајка, Ђурђија Каиновић, старица која је годинама била непокретна. Поред ње је био и њен шестогодишњи унук Здравко. Усташе су заклали и Ђурђију и њеног унука на постељи. То је било и треће страдало дијете Видосаве и Станка Илишковића. У њиховој кући је убијена и још једна жена из Ганинаца.
У кући Гавре Илишковића су усташе заклале четворо дјеце и четири жене који су измрцварени и избодени камама по цијелом тијелу, а потом су изрешетани мецима из пушака. У Гавриној кући су остали скривени у другој просторији и чудом преживјели Вида Илишковић, њен син Милорад (1940) и Чедомир Гашић (1938).
Усташе након овог покоља са опљачканом српском имовином из Штрбаца одлазе у Прњавор одводећи преко стотину комада крупне стоке, одвозе запреге пуне пшенице, суво месо и ракију.(Стоку су усташе држале у православној цркви Светог Ђорђа у Прњавору)
Сутрадан 8. фебруара 1942. године из насеља Глоговац долазе Нијемци обилазећи мјеста злочина, праве записнике и фотографишу жртве.
Нијемци су наредили стновништву да се сви мртви сахране у једну заједничку гробницу која је дуго времена није била адекватно обиљежена.
У извјештају својим предпостављенима, Нијемци из Глоговца наводе податке о злочинима:
– У кући Гавре Илишковића 8 мртвих, четири жене и четворо дјеце. Мртви поред рана од метака имају и трагове ударања ножевима.
– У кући Симеуна Дујаковића 7 мртвих. Три жене од који једна пред порођајем. Једна жена прије тога силована. Три убијена дјетета. Малом дјетету пуцано у уста. Једна жена преклана.
Најстарији мушкарац имао распорен трбух.
– У кући Станка Илишковића 3 мртвих. Двије жене и једно дијете. Једна свиња затворена са лешевима и већ је почела јести лешеве.
Треба напоменути да је међу овом групом усташа из Прњавора било доста муслимана, а међу њима су били и потомци субаше из Ганинаца, кога су Штрбачани још 1900. године протјерали из Ганинаца, а чардак срушили и запалили. Ту увреду муслимани нису заборавили и дошло је вријеме освете. Док је субаша из Ганинаца протјеран, субашу у Ружевцима нико није дирао, па ни за вријеме Другог рата. Одобашићи су имање продали тек 1958. и одселили се.
7. фебруара 1942. у Ганинцима су страдали:
1. Чавић Станоје, 70
2. Илишковић Гавро, 60
3. Чавић Марко, 59
4. Дујаковић Симеун, 55
5. Жунић Милан, 29, родом из Кремне
6. Томић Боро, 19
7. Каиновић Ђурђија, 60
8. Дујаковић Јока, 55
9. Дујаковић Ђука, 33
10. Дујаковић Стана, 21
11. Дујаковић Босиљка, 18
12. Илишковић Миља, 59
13. Илишковић Видосава, 28
14. Гашић Савка, 21
15. Малетић Милева, 21
16. Дујаковић Гроздана, 7
17. Илишковић Здравко, 6
18. Илишковић Марица, 4
19. Илишковић Нада, 2
20. Гашић Марица, 1
21. Дујаковић Вида, 11мјесеци
22. Дујаковић Угљеша, 3 мјесеца
23. Дујаковић Љубица, 3 мјесеца
24. Видосавина нерођена беба
Аутор: Бојан Милијашевић, предсједник СОЗ Прњавор
Светосавска омладинска заједница СПЦ Епархије бањалучке
Дио текста преузет из књиге: Бојан Милијашевић, Страдање народа прњаворског краја, Прњавор, 2021.
