Спутњик, 13. 3. 2024, Филм о две деценије Погрома – сведочанство о линчу српског народа на Косову и Метохији

Запаљене српске куће у Чаглавици марта 2004. Фото: Спутњик, Милица Тркља

Потресна и нестварно сурова сведочанства о линчу српског народа на Косову и Метохији 17. марта 2004. године повезана су у хронологију злочина који чине филм „Досије Косово – Погром“. Разуларена албанска руља, паљење цркви, школа, болница, кућа, станова, живота представљени су у четвртом филму серијала „Досије – Косово“ ауторке Слађане Зарић.

Оновремена сведочења косовских Срба, изјаве претучених стараца и линчованих жена прожете су архивским снимцима албанског дивљања које је довело до тога да се у једном једином дану етнички очисти 6 градова и 9 села. Циљ ауторке филма био је да отргне од заборава трагедију која се десила пре само 20 година, а која је од већине већ заборављена, или, несвесно, умањена. Поред ње, на промоцији филма која је одржана у РТС Клубу, говорили су режисер документарних филмова Борис Митић и Драган Смиљанић из Приштине.

Гледано кроз ретроспективу догађаја и са одређене историјске дистанце, Слађана Зарић истиче да нема места никаквој сумњи о поводу за погром и да је он инсцениран како би се покренула лавина мржње и необузданог, а међународно дозвољеног и касније награђеног дивљања. Уместо казне, каже она, косовским Албанцима је дата независност.

Поред сведочења жртава Погрома, филм приказује и изјаве многобројних војника КФОР-а који су се тада затекли на Косову и који су директно учествовали у тамошњим дешавањима. Један од њих је и норвешки официр чије име ауторка филма није желела да прикаже. Он је изнео своје виђење Мартовског погрома, тачније одбране села Чаглавице и његових житеља, где је и сам узео учешћа како би од албанске бесне руље спасао цивиле и своје колеге.
„Кимотека“

Режисер Борис Митић изјавио је да догађаји попут Мартовског погрома заслужују да буду документовани и сачувани од сметлишта историје и да је врло битно отргнути их од заборава. Он је изразио захвалност што постоје ентузијастични појединци али је нагласио да постоји прека потреба за једним државним пројектом који би се овим позабавио и ову причу заокружио. Он је својевремено предлагао формирање „Кимотеке“ где би се чували и архивирали фото и аудио материјали који документују живот и смрт на Косову и Метохији, али је наишао на, како каже, „низ бесмислених алибија“ и разних оправдања зашто то не може да се реализује.

„Осим лудих и храбрих појединаца, ми немамо тај рефлекс да овакве ствари документујемо. Ми који смо све ово проживели на терену слабо се сећамо свих догађаја, а камоли неко ко ово први пут слуша и гледа. Ужасно је важно да имамо овакве материјале и овај догађај не треба посматрати као још једну у низу историјску трагедију српског народа, већ као један Рубикон који је пређен у смислу пробијања граница насиља, избегавања одговорности и награђивања оних који су починили насиље“, рекао је Митић.

Трагедија зграде „Ју програма“

Један од говорника био је некадашњи станар зграде „Ју програма“ у Приштини Драган Смиљанић. Драганово сведочанство једно је од многих које описују брутално насиље због којег су тог дана умало изгубили живот.

Зграда „Ју програма“ у Приштини нашла се и у документарном филму Бориса Митића јер су њени станари у њој живели заробљени скоро пет година. Стотинак Срба је након завршетка рата остало заточено тамо, деца су одрастала играјући се у ходницима, блиндирани комби их је возио у школу и назад, одрасли су отворили сопствену радњу унутар зграде и њихов гето није имао бодљикаве жице, већ бетонске блокове. Драган је описао како су се позиви полицији, страним амбасадама, рођацима, сводили на викање у празно, јер нико није дошао по њих. Паркинг је горео, зграда је запаљена, станари су избушили рупу на крову како би кроз њу могли да изађу уколико би целу зграду захватио пламен. Нико од надлежних органа и мировних мисија, како каже, није дошао у помоћ Србима које је албанска руља живе запалила у згради, онако како су десет година касније палили људе у Одеси.

Разуларена албанска руља, паљење цркава, школа, болница, кућа, станова, живота представљени су у четвртом филму серијала „Досије –

Драган верује да јавност у Србији ни дан данас не зна шта се на Косову дешавало те 2004. године и напомиње да је та прича потребна „духовној вертикали ових простора“. Он описује како је чак и његова комшиница, осмогодишња Ана, изјавила „па ми ћемо вечерас сви да умремо“. Једини разлог што су Драган, Ана и друге комшије преживеле био је тај што се неколико ниже рангираних ирских војника добровољно јавило да оде и спасе их. Драгана, кога су Албанци који су упали у зграду ножем преклали, спасен је брзом интервенцијом тих војника.

„Ово је једна од најружнијих прича на тлу Европе. Ми је полако заборављамо, а свет је већ одавно заборавио“, рекао је Драган.

Намера аутроке Слађане Зарић управо је била та да причу Срба са Косова и Метохије отргне од заборава. Њен филм „Досије Косово – Погром“ четврти је у нису истоименог серијала и српској јавности ће премијерно бити приказан у недељу 17. марта у 21 час на Првом програму РТС-а.

 
Милица Тркља