Спутњик, 15.6.2018, Као пук мајора Гавриловића: Јунаци са Кошара избрисали животе из бројног стања за отаџбину

Кошаре, мапа Фото: Фонд стратешке културе

Пре 19 година 14. јуна завршена је битка за Кошаре на Косову и Метохији у којој је погинуло 108 српских војника. Војни стручњаци су сагласни да је одбрана Кошара спречила копнену инвазију на Србију и да је онемогућила прекид комуникације међу српским формацијама.

Пуковник Љубинко Ђурковић који је командовао одбраном Кошара каже да би после готово две деценије пратећи сијасет параметара које тада нису могли да се сагледају, неко могао да каже да је све на Кошарама могло да буде другачије. Он, ипак, захваљујући сећању свих сабораца и војних стручњака остаје при ставу да није.

„У току извођења борбених дејстава од 9. априла, на Велики петак, до 14. јуна, било је 1.357 војних учесника, погинуло је 108, а рањено 265 и данас сваки преживели носи 108 рана и 265 ожиљака у себи и на свом телу. У народном предању је већ овековечена та херојска борба српског војника који карактерише слободарски дух, континуитет у српским генима да се бори не жалећи свој живот за слободу. Оно што су они доживели у том паклу Кошара је непоновљиво. Оно што наша јавност не зна јесте да су се ти српски хероји и витезови свесно одрекли живота зарад отаџбине. У поређењу са одбраном Београда, где је Гавриловићев пук избрисан из бројног стања Врховне команде, овде су војници, јунаци, хероји, браниоци отаџбине, своје животе избрисали из бројног стања зарад отаџбине.“

Какво је било стање у војсци уочи напада?

— Доста добро — ред, дисциплина, обученост и оспособљеност војника, како физичка, тако и психофизичка и руковање техничким средствима којима смо ми располагали. Све је било на врхунском нивоу што се показало у току извођења борбених дејстава, не само у бици на Кошарама, него и на осталим стратиштима и ратиштима широм тадашње СРЈ. Кошаре су карактеристичне по томе зато што су компактност и оспособљеност војника, подофицира, официра и командног кадра у целини, на свим нивоима командовања биле на врхунском нивоу, тако да смо одговорили постављеном задатку, односно фактору изненађења велике силе НАТО-а. Алијанса нас није изненадила, без обзира на то што нисмо знали да ће главни правац удара фамозне копнене инвазије под шифром „Стрела 1“, коју је лично најавио тадашњи председник Клинтон, да буду Кошаре.

Да ли су Кошаре биле логична мета напада?

— Са нашег аспекта процена и сагледавања стања, распореда непријатеља, временских и земљишних услова, није било логично. Они су ценили прво да су ту мале снаге граничне јединице. Друго, снаге су и по дубини исто било релативно мале — налазило се још неких 200 људи из Другог батаљона, чији сам ја командант тада био. То је најкраћи правац са територије Албаније у метохијску у долину, односно до села Батуше, где би они бочним дејствима по јединицама које су се налазиле на Моринском правцу довели у полуокружење, увели главне снаге и остале јединице и продужили даља дејства кроз Метохију према Малишеву, односно Приштини, Подујеву. Даље би довођењем у полуокружење јединица, у другом, западном делу Метохије, односно Призрену угрозили 549. херојску бригаду и наставили борбена дејства у Нишу и Београду.

Како је изгледало повлачење, Кумановски споразум и одлазак са Кошара?

— Мада у правном значењу то нема неке разлике, али ћу Вас замолити да пренесете Вашим колегама да се ми нисмо извукли или повлачили са КиМ. Ми смо извршили измештање јединица, ратних потенцијала и ефектива са Космета у унутрашњост Србије. Плански смо се изместили на основу Кумановског споразума и нисмо  капитулирали као што неки кажу. Да смо капитулирали, ми бисмо изашли без личног наоружања и опреме.

Да ли Вам је то тешко пало?

— Не да ми је тешко пало, већ су ти борци, када сам наредио да 14. јуна треба да се изместимо и положаје фиктивно предамо снагама НАТО-а, као мировном контигенту, а они нису дошли ту, него су запосели раскрснице, путеве и градове, они су ме дословце питали ко нас мења. То је тај тежак тренутак кад немате одговора. Знате да су апсолутно у праву и да далекосежно виде да то није оно што треба да буде. Ви сте тог тренутка немоћни, извршавате наређење претпостављене команде, доносиоце одлуке у држави која вас је и ангажовала и у крајњем случају то остаје једна болна успомена за цео живот. При томе сте уверења, не само ја као неко ко командује, него сви ми, да смо апсолутно били спремни да ратујемо још три месеца без додатно ангажованих снага и средстава, то значи без дотура муниције или хране. Народски речено, врло је болно кад човек измешта јединицу и оставља територију и зна да ће то да буде шкакљиво у неком далекосежном периоду.

Где су хероји са Кошара данас?

— Обично знам да кажем, инсистирам понекад на неким предавањима и трибинама да тема буде „Кошаре — битка која траје“. Ми још водимо грчевиту борбу за те хероје са Кошара којима нису решени правни и здравствени статуси. Ми смо тек пре неколико година добили простор да се чује ко смо, да нас се не стиде ни наше државно руководство ни народ. Сада полако схватају величину тих хероја. Понижавајући период је трајао од 2000, па до 2012 године. Данас, на нашу срећу, није више у тој мери, али је још остало простора да законским регулативама и правним актима решимо њихово квалитетно здравствено осигурање. Хтели или не да признамо, та популација више нема менталну кондицију да живи нормалним животом, односно да ради 8 сати. Они су скромни, не траже преко хлеба погаче, само желе да прехране себе и своје породице и да имају поштовање околине, јер да није било тих хероја, Ви и ја данас не бисмо под овим условима и на овакав начин разговарали овде. Сви аналитичари, ако хоће да буду објективни и реални, доћи ће до тог закључка.

Наташа Милосављевић