Спутњик, 15. 6. 2024, Ово нисмо учили: Када се Дара из Јасеновца обратила ђацима из Земуна уследио је шок

Земунска гимназија: Час историје – сусрет са Јеленом Бухач Радојчић, преживелом девојчицом из Јасеновца Фото: Спутњик, Сенка Милош

У времену прекрајања историје Земунска гимназија труди се да ђацима представи истину о дешавањима у Другом светском рату уз речи директних учесника. Потресно сведочанство Јелене Бухач Радојчић, оригиналне „Даре из Јасеновца“ било је више од часа историје, створило је нове везе. Млади желе даље да истражују најмрачнију страницу српске историје.

„Колико ви децо желите да вам причам, не бих волела да вас смарам“, упитала је у њиховом жаргону на почетку сусрета у препуној свечаној сали гимназије „Дара из Јасеновца“.

Кад се смех утишао, замолила је гимназијалце да минутом ћутања заједно одају поштлогориу свим жртвама рата и њеној спаситељки, Дијани Будисављевић.

Затим је цео школски час прво говорила о својој породици, браћи, па о данима пакла, покушају бежања од усташа, сваком детаљу тог покушаја и доласку у логор, када је имала седам година:

„Та 24 километра од Орахова до Старе Градишке ишли смо пешке. Била сам боса, данима нисмо јели, а воду сам пила из трага који коњско копито остави у земљи. Испред те зграде где смо дошли смо и преноћили, унутра није било места. Морали смо да сачекамо да њих побију, да се ослободи место за нас“, причала је бака Јелена.

Кроз сузе објаснила како се поздравила са татом када га је последњи пут у животу видела.

Осврнула се и на прво убиство које је видела, усташе су поставиле зелени сто испред улаза у логор и захтевале од народа да на њега одложи злато и друге драгоцености.

„Једна Јеврејка, ми смо их звали Жидови, сакрила је златне минђуше у пунђу, али ју је друга одала. Одвео ју је, прислонио о зид и испалио метак у чело“.

Уследила је прича о изласку из логора, раздвајању са браћом и њеној животној потрази за најмлађим братом Илијом кога никада није престала да тражи.

„Док сам боравила у тој породици која ме је узела после логора, мајка је дошла да ме посети, нисам јој се обрадовала децо, ја сам мислила да је она мене оставила, нисам знала да је тако покушала да ме спасе“.

Јасеновац – део породичне историје

По завршетку ове животне приче чуло се школско звоно, али нико није потрчао да изађе, само да загрли баку Јелену, да се с њом фотографише.

„Док сам је слушала била сам у сузама, чекао ме је говор, покушавала сам да се смирим, а сузе су само ишле. Јако је, јако потресно, а она се тако држала. Драго ми је што се и даље труди, иако има 90 година, да шири знање нама младима. Сада постоје ове новије генерације које нису никада ни чуле за Јасеновац. Зато ми је драго“, каже за Спутњик Ирина Чохаџић, ученица трећег разреда.

Долазак Јелене Бухач Радоичић у њену школу осветлио јој је и важан део породичне историје, када је рекла родитељима за посету, мајка је открила да је њена прабака пореклом из Поткозарја такође била у Јасеновцу.

„Она је тада имала 14 година, узела ју је једна Хрватица да као служавка ради у њеној кафани. И оца су јој одвели у логор, а брат је одведен у Немачку да ради. Била сам под шоком кад сам то сазнала, то је део историје моје породице који нисам знала. Брат јесте, он је старији“, додаје Ирина.

Наградно путовање у логор НДХ

Љиљана Раковић, наставница историје која је организовала ову посету, за Спутњик каже да жена која је преживела ужасе Јасеновца није прва гошћа њеног јавног часа. Долазили су и сведоци из Маутхаузена, преживели из Бањичког логора.

Долазили су и стручњаци из Музеја жртава геноцида, говорили о јединственом монструозном изуму НДХ – дечјим логорима, а прошлог месеца тема је био логор Земун, односно Старо Сајмиште. Деца су као домаћи задатак имала посету тим местима.

Док разговарамо с њом, ученици долазе да се захвале за сусрет са госпођом Јеленом, свима је значио, а посебно ученицима трећег разреда Марку Ђурићу и Максиму Новотном.

Као учесници историјског квиза ове школске године награђени су путовањем, била је то прва организована ђачка посета логору после ратних дешавања 90-тих година.

„Почаствован сам што сам могао да видим нешто што многи нажалост нису имали прилику, а сматрам да би и у програм школских екскурзија требало увести такав пут. Посета је била важна и за мене лично, јер је мој прадеда, по коме и носим име, убијен управо у Јасеновцу“, каже Марко, ученик трећег разреда.

Лажирање историје на месту догађаја

Максим додаје да је путовање на стратиште за њега такође била част, да је то једно од његових најупечатљивијих путовања, укључујући и приватна. Међутим, оно што је чуо од кустоса музеја у Спомен подручју није му се свидело.

„Ублажавао је ситуацију Јасеновца, логор и жртве које су биле скраћене, најмање десетоструко. Жалосно, код нас, у државама региона, као да се бежи од те ствари, потискује. Не би требало, јер памћење гнусних, монструозних ствари ће нам помоћи да у будућности избегнемо тако нешто. То се није десило пре хиљаду година, ни непуних сто није прошло. Поражавајуће је видети да неки и у Србији, да ли под притисцима или другим ситуацијама, прихватају туђе бројке које углавном долазе са запада“, каже будући матурант Новотни.

Марко додаје да је најпотресније у музеју било видети оружје, монструозне справе којима су људи убијани, али и писма деце његових година и млађих, поруке у којима су се опраштали од својих родитеља.

„Док је госпођа Јелена причала, у глави сам стварао слике, повезивао. За мене је данашње предавање било изузетно значајно, јер сам коначно успео да саставим читаву слику догађаја, да ми доста тога буде јасније. Можда је ово субјективно, зато што изузетно волим историју, али сматрам да ако не разумемо нашу прошлост, како можемо да живимо у будућности касније. Хвала Богу да имамо живе сведоке још увек, могу из прве руке да нам кажу како је заиста било“, закључује Марко.

Закључци не треба да се сипају у главу

Видно потресен исповешћу Јелене Бухач Радојичић разговору за Спутњик се придружује и ученик Арсен Павлица који такође воли историју. Каже да је је Други светски рат ретко тема његових вршњака, а када јесте, јасно је да мало знају:

„Видим доста деце мог узраста како се поносе када причају о четницима и партизанима, како је то њихово наслеђе, њихова традиција, а када би их питали које су идеје тих покрета, кад су основани и ко их је предводио, мислим да јако мали проценат заиста нешто зна о тим идејама“.

Наставница Раковић додаје да она и колеге историчари из других школа већ три године покушавају да се изборе за повратак старог плана и програма историје као наставног предмета. Покренули су и петицију.

„Ако овако наставимо деца ће постати људи без критичке свести. Историја је једини предмет који децу оспособљава да не постану лака мета за манипулације било какве врсте, да науче да користе историјске изворе. Да их вреднују, да знају шта је лаж, фалсификат, а шта заиста аутентичан извор. Да на основу тога доносе своје закључке. Нека буду лоши, али нека буду њихови, не усути у главу преко медија или друштвених мрежа, било ког пропагандног средства“.

На крају потресног сусрета бака Јелена замолила је ђаке Гимназије да поруче другарима да јој више не пишу по фасади куће у центру Земуна, јер нема пара за кречење. Смех и обећање, следећи сусрет је у њеном Удружењу логораша и потомака „Јасеновац“. Желе да чују и друге страшне, за будућност важне животне приче.

Сенка Милош