Спутњик, 19. 8. 2023, У миру било горе него преко Албаније: Пола века од смрти српске хероине Милунке Савић

Милунка Савић са саборцима на паради четника 1920. године у Београду Фото: Спутњик, из архиве Видоја Голубовића

Као добровољац борила се у Балканским ратовима и Првом светском рату од 1912. до 1918. године. Била је пример смелости и јунаштва у опасним и тешким борбама. Враћала се у ратне походе и након бројних рањавања, а њеном руковању бомбама дивили су се и припадници непријатељских снага.

Петог октобра навршиће се 50 година од смрти Милунке Савић, српске хероине и једине жене у свету која је одликована највишим француским орденом – Ратним крстом са златном палмом.

Запалила шатор да би је пустили на фронт

„Изузетно храбра, жена која је несебично волела Србију. Слушајући приче из историје српског народа, и сама се задојила невероватном храброшћу и вољом. Пуних седам година провела је у рову са војницима. Прихватала је најтеже задатке и када је бивала рањавана, једва је чекала да се врати на фронт. Постоји један запис Флоре Сандс о томе како Милунка није много слушала лекаре, па је због забране да се врати на фронт, запалила шатор где је лежала“, каже за Спутњик Видоје Голубовић, један од аутора књиге „Милунка Савић – Витез Карађорђеве звезде и Легије части“ у издању „Прометеја“.

Голубовић напомиње да нема поузданих података да је у рат кренула да замени брата. Ипак је морала да се ошиша и обуче мушку одећу како би била примљена међу добровољце:

„Како је једном рекла, само се молила да не буде рањена у груди да се не би открило да је жена. Међутим, рањена је баш у пределу грудног коша и откривено је да је жена. То је није спречило да се бори и у Првом светском рату. Постоји запис да је, када је кренуо Први светски рат, дошла да тражи пушку. Војвода Степа Степановић јој је рекао да ће бити примљена да буде болничарка, што је она одбила. Њеној храбрости је сведочио војвода Војислав Танкосић и када је чуо о чему се ради, рекао је да Милунка мора да буде примљена у војне редове као изузетан бомбаш“.

Страни официри тражили да виде како баца бомбе

Много је докумената изгубљено током ратова, нема поузданих података, постоје различите верзије чак и о броју одликовања које је Милунка добила. Оно што је сигурно, сматра Голубовић, јесте њена невероватна храброст којој су се дивили и због које су је поштовали и њени саборци па и страни официри:

„Она је у Гвозденом пуку водила бомбашко одељење. Имала је, бар су тако говорили њени саборци, невероватан осећај када треба да крене у напад и баци бомбу. Још док је била чобаница и чувала стоку бацала је камен и невероватно прецизно погађала. Вероватно је то утицало да као бомбаш буде добар стрелац. Говоре да је преко 20-30 метара могла да баци бомбу врло прецизно. Постоји анегдота, записана у архивским документима, да су страни официри на фронту тражили да виде како Милунка баца бомбе. Стекла је велико поштовање и углед о чему сведочи да су и страни официри, посебно француски, постројавали своје војнике да јој одају почаст“.

Њена личност је представљала контраст између ратне борбености, срчаности, родољубља, с једне стране, и благости, скромности и једноставности, с друге.

Сви су желели да је упознају, проговоре по коју реч, да јој честитају, да чују понешто од страшних успомена са фронта, а посебну хуманост показала је и током преласка преко Албаније када је свако парче хлеба које би добила од Албанки делила са својим саборцима.

Милунка Савић са усвојеницима Фото: Спутњик, Видоје Голубовић

Борба за живот после рата

После Великог рата почиње Милункина много тежа борба од оне на фронту:

„Доживела је тешку неправду, голготу тежу од преласка преко Албаније. Један њен старешина је написао – ‘Она је током рата била наш понос’. Међутим пензионисани војници и официри нису могли да утичу да се она после рата запосли. Добила је посао у Сарајеву, па у Мостару, али све је то било недостојно храбре жене и носиоца Карађорђеве звезде. Као добровољац добила је осам јутара земље са окућницом у селу код Новог Сада. Она је то поклонила сестри и дошла у Београд где је добила посао чистачице у Хипотекарној банци. Растала се са мужем и остала са ћерком и још три девојчице које је усвојила. Интересантна је прича да је један бугарски официр послао сина у Београд и рекао му да потражи Милунку. Помогла му је да се школује и касније је оженио једну од њених усвојеница. Око тридесетак деце је помогла да се ишколују и постану људи иако је скромно живела“.

Никада није тражила никакве привилегије, а није могла ни пензију да оствари.

„Носила се часно са свим тешкоћама и проблемима. Никада се никоме није жалила нити је ишта тражила. Добила је позив да живи у Француској са свим привилегијама носиоца Легије части, али она је то одбила и остала је у Србији да живи у таквим околностима. Тешко је било читати сва та писма њених некадашњих сабораца и старешина који су молили да јој се помогне. Чак у једном стоји ‘она је некада била…’. За мене она је и данас и увек ће бити то што јесте – икона и симбол српског народа“.

Дуго заборављена, Милунка Савић је признање наше државе добила тек 40 година после смрти када су њени посмртни остаци пренети у Алеју заслужних грађана и сахрањени уз све државне и војне почасти.

„До пре десет година Милунка је заиста била заборављена. Данас, мислим да није. Само Кикинда и Вршац немају улицу Милунке Савић. Снимљен је филм о њој, објављују се књиге, у ликовним колонијама слика се њен лик, у Витановцу, између Краљева и Крагујевца, постоји школа која носи њено име. Наставни центар у Панчеву такође. Одржавају се дани Милинке Савић у Јошаничкој бањи. Поред споменика подигнутог 1996. године данас постоји мултимедијални центар где је представљен њен животни пут. Дужни смо да истичемо и Милунку и све остале жене које су много дале Србији. Да није било жене у Првом светском рату, српско огњиште не би горело. Имамо жене које су биле у јединицама и носиле пушку, оне које су биле у позадини и оне које су остале у окупираној Србије. Све оне заслужују да им се, у најмању руку, у Београду подигне споменик“.

Марија Јаковљевић