Спутњик, 20. 9. 2023, Ватиканска архива о нацистичким злочинима отежава сваку помисао на канонизацију Степинца

Хрватски усташки поглавник Анте Павелић пред Загребачком катедралом на дан отварања Сабора у сусрету са усташким викаром, надбискупом Алојзијем Степинацем (1942) Фото: larutadelasratasnazis.blogspot.rs

Новопронађена документа из Ватиканског архива, и она која се односе на папу Пија 12, и нека непосредно повезана са интеракцијом између Римске курије и НДХ, која би такође требало обелоданити, битно отежавају и саму помисао на канонизацију надбискупа Алојзија Степинца, каже др Дарко Танасковић, оријентолог и бивши амбасадор Србије у Ватикану.

Доказ да је Ватикан још током Другог светског рата знао за злочине у концентрационим логорима стигао је директно из Ватиканске архиве у облику писма које потврђује да је Еуђенио Паћели, папа Пије Дванаести, био упознат са масовним истребљењем Јевреја.

Записи из Ватикана руше мит о Степинцу

Отварање архиве папе Пија, која се односи на период Другог светског рата, могло би тако да разреши дилему јеврејске заједнице о томе шта је Ватикан знао о прогону Јевреја, али и ко је и колико знао о злочинима над Србима, папин став према НДХ и Алојзију Степинцу, загребачком надбискупу који је Анти Павелићу изразио пуну подршку у успостављању усташке државе.

У име Ватикана благословио је Павелића, а када су усташе почеле са остваривањем својих планова ликвидације Срба, Српске православне цркве, Јевреја, Рома и антиусташки настројених Хрвата, Степинац је био упознат са тим.

Могу ли документа о папи Пију Дванаестом да заувек ставе тачку на приче о могућој канонизацији Алојзија Степинца?

Др Дарко Танасковић, оријентолог и бивши амбасадор Србије у Ватикану, истиче да када је реч о Светој Столици, није препоручљиво никада ставити тачку на било који процес који припада унутрашњим питањима Римокатоличке цркве, као и њеног односа према свету.

„Такође, расправе о канонизацији кардинала Степинца не би требало називата “причама”, јер реч је конкретној, реалној ситуацији у којој је тзв. постулатура за проглашење контроверзног загребачког надбискупа свецем доведена до самог краја, односно папи је, уз опсежну документацију, предложена Степинчева канонизација, тако да од пре извесног времена све зависи искључиво од одлуке поглавара Римокатоличке цркве“, напомиње Танасковић.

 
Нема елемента за канонизацију

Он додаје да је папа Фрања својим укупним држањем према овом крајње осетљивом питању дао довољно елемената за закључак да не намерава да канонизује Степинца.

„Да ли ће неки будући папа заузети другачији став незахвално је предвиђати, али нема сумње да су новопронађена документа из Ватиканског архива, како ова која се односе на папу Пија Дванаестог, чија је беатификација заустављена 1967. године, тако и нека непосредно повезана са интеракцијом између Римске курије и НДХ, које би такође требало обелоданити, фактори који битно отежавају и саму помисао на Степинчеву канонизацију, како сада, тако и убудуће,“ уверен је саговорник Спутњика.

Танасковић не сумња у истинитост ових објава из Ватикана уз напомену да су ту вест текста Антонија Кариотија из листа “Коријере дела сера”, пренели многи светски медији, укучујући српске.

„Најављено је објављивање публикације ватиканског архивисте Ђованија Кокоа, у којој се налази и писмо немачког језуите Лотара Кенинга послато папином приватном секретару Роберту Лајберу, а у коме се извештава о масовном истребљивању заточеника у крематоријуму једног концентрационог логора у Пољској. А и без ових нових, свакако изузетно значајних налаза, нема никакве сумње да се у Ватикану знало за нацистичке злочине, као и да папа Пије Дванаести није могао бити ни у каквом “блаженом незнању”. Зато, уосталом, никада неће ни постати “блаженик”, без обзира на све аргументе којима се оправдава његово “велико ћутање”,“ истиче Танасковић.

 
Од окривљеног до „мученика“ и назад

Подсећања ради, при својој другој посети Хрватској, 3. октобра, 1998. године, папа Јован Павле Други прогласио је Алојзија Степинца, усташког надбискупа за мученика и беатификовао га у Марији Бистрици код Загреба.

Занимљиво је да је такође на тај датум, али 1946. године, Степинац одржао свој говор пред југославенским судом, где је осуђен због сарадње с врхом усташке државе током Другог светског рата на кућни притвор у родном Крашићу у Хрватском Загорју где је и умро 10. фебруара 1960. године.

Хрватски сабор је 1992. поништио пресуду Степинцу из 1946, као и многим другим особама које су осудиле комунистичке власти. Долази до издавања великог броја књига и публицистичких дела о Степинцу, држане су мисе у његову част, дизани му споменици, а за његов дан изабран је 10. фебруар. Иначе писмо о коме је реч а које је пронашао Ђовани Коко, архивиста и истраживач при Светој столици налази се у „Документима Пија Дванестог, иза мита“ које је Ватикански апостолски архив објавио 18. септембра.

Ради се о већ пожутелом писму које носи датум 14. децембар 1942. и чији садржај потврђује да је папа Пије Дванаести знао шта су радили нацисти у концентрационим логорима. Наиме, у писму које је антинацистички немачки језуита Лотар Кенинг послао папином приватном секретару, Немцу Роберту Лајберу, помиње се СС крематоријум у концентрационом логору Белзец у Пољској који је био под немачком окупацијом. У писму се помиње и Аушвиц који је предмет другог извештаја, али то писмо за сада није пронађено.

 
Документа показала јасну везу

По Ђованију Кокоу, ово писмо је доказ дуготрајне преписке у којој је папа био обавештаван о злочинима над Јеврејима. Он додаје да је Ватикан тада јавно признавао да се ради о логорима у које су били затварани Јевреји али не и о логорима смрти.

Ћутање папе Пија Дванаестог о масовним злочинима Трећег Рајха дуго је било предмет жестоких дискусија између критичара и оних који су стајали у одбрану папе Еуђенија Паћелија. Процес његове беатификације, започет 1967. године био је веома контроверзан и у самој Католичкој цркви.

Важна прекретница догодила се 2. марта 2020. када је дошло до дуго очекиваног отварања архиве и од тада је могуће консултовати сва документа која се односе на понтификат Пија Дванаестог који је трајао од 1939. до 1958. године.

 
Бранкица Ристић