Спутњик, 25. 6. 2023, Пронашао земне остатке цара Душана, а онда их телом штитио од уништења: Ко је био Радослав Грујић

Академик Радослав Грујић Фото: Спутњик, Универзитетска библиотека Светозар Марковић

Свештеник и академик, човек који је пронашао земне остатке цара Душана и спасио мошти цара Уроша и кнеза Лазара пред налетом усташа, проф. др Радослав Грујић, после рата заборављен, сада је отргнут од заборава изложбом у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“.

Више од 100 предмета – Грујићеви чланци, његове поклон књиге библиотеци, писма из преписке са Димитријем Руварцем, публикације и новински чланци о Грујићу сведоче о његовом доприносу очувању историјског сећања српског народа.

 
Чувар српског памћења

Радослав Грујић, оснивач Музеја Српске православне цркве и Музеја Јужне Србије, оснивач и уредник бројних часописа, врстан познавалац и тумач старих рукописа и артефаката, заслужан је за очување српске и светске културне баштине.

„Био је главни ауторитет за камену пластику и превођење српских средњовековних списа, човек који је основао часопис ‘Гласник Јужне Србије’ и сарађивао са 29 часописа. Његов научни рад је био заиста фасцинантан“, каже за Спутњик један од аутора изложбе „Отргнут од заборава академик проф. др Радослав Грујић (1878-1955)“, Милутин Шаховић.

Рођен је у Земуну у тадашњој Аустроугарској и био је ученик богословије у Сремским Карловцима. Студирао је права у Бечу и филозофију у Загребу, а током Првог светског рата био је ухапшен и затворен.

По завршетку рата радио је као професор у Београду, а затим је прешао на новоосновани Филозофски факултет у Скопљу где је предавао националну историју и био декан у два наврата.

Откриће земних остатака цара Душана

Читав свој живот посветио је борби против заборава и 1927. године је приликом ископавања срушене Цркве Светих Архангела код Призрена пронашао земне остатке цара Душана.

„Грујић у књизи ‘Прелиминарни извештај о ископавању Цркве Светих Архангела’ пише детаљно о томе шта је све пронашао тамо, да ту нико није долазио од 17. века, да је црква зарасла у коров. Он је био сигуран да је пронашао земне остатке цара Душана. Ми смо пронашли и христовуљу из 1862, копију праве христовуље где пише да цар Душан оснива манастир Светог Архангела Гаврила покрај Призрена. Тако да је Грујић несумњиво утврдио да су то земни остаци цара Душана“, каже коаутор изложбе Игор Живановић.

Вративши се у Београд остатке цара Душана је понео са собом и током Другог светског рата их је чувао у дрвеној кутији, у фиоци свог радног стола. Према причама, из страха да не буду уништене током бомбардовања 6. априла 1941. Грујић је легао преко сандука и својим телом штитио остатке највећег српског цара.

Када је његовом заслугом основан Музеј Српске православне цркве, чији је управник био до краја живота, пренео је кости цара Душана у њега и ту су биле до 1968. када су похрањене у Цркви Светог Марка на Ташмајдану.

Писма, чланци и књиге

Од 1937. Године Радослав Грујић је био професор историје Српске цркве на Богословском факултету у Београду. Дописни члан Српске краљевске академије постао је 1939.

Живановић за Спутњик каже да су припремајући изложбу у својим фондовима пронашли два писма која је Грујић писао Руварцу, докторски рад који је због ратних прилика одбранио тек 1919, преко 200 чланака које је објављивао у историјским, географским, богословским часописима, затим око 60 књига Радослава Грујића и двадесетак књига које је он лично поклонио Универзитетској библиотеци што потврђује печат на свакој од њих:

„Пронашли смо и чланке о Радославу Грујићу које су писали професори, академици, научници и историчари, као и попис књига које је Грујић поседовао. Реч је о књигама из 17. и 18. века – стари српски рукописи, књиге о историји Србије, српске цркве и српског језика, издања на бугарском и руском језику. Тај попис броји 427 страна. Замислите колико је онда књига Радослав Грујић имао у свом стану“.

Преписка са Димитријем Руварцем

Живановић каже да Грујићева писма показују да је он стално само радио:

„У писму из 1905. године Радослав Грујић се извињава Димитрију Руварцу што није успео за две недеље да напише чланак од 38 страна и што је морао да продужи за четири недеље. Замолио је Руварца да му погледа тај чланак и уради неку врсту лектуре па ако је нешто погрешио да исправи. Пошто су се чланци штампали у часописима, замолио је да му се одштампа још сто комада тог чланка да би поделио библиотекама, професорима, пријатељима. Био је заиста фасцинантна личност“.

У другом писму из 1902. године Грујић је честитао Димитрију Руварцу постављање на место уредника „Српског сиона“ и изразио наду да ће под његовим уредништвом „Српски сион“ донети „обилне користи српској цркви, свештенству и српском народу“.

Књига „Пропаст манастира Марче“ из легата Јована Вујића открива још једну занимљиву причу о Грујићу и Руварцу:

„Јоца Вујић, српски библиограф, добротвор, власник првог приватног музеја у Србији, 1932. године поклонио је преко 10.000 књига Београдском универзитету и Универзитетској библиотеци. То су књиге из 18. и 19. века. Печат на књизи ‘Пропаст манастира Марче’ открива да је та књига припадала Вујићу, али када се она отвори, пише да Радослав Грујић поклања књигу Димитрију Руварцу. Наиме Руварац је 1914, услед болести и немаштине, најбогатији део свог књижевног фонда продао Јоци Вујићу, а преосталих 300 књига поклонио Универзитетској библиотеци, тако да смо и ту недоумицу разрешили“.

Мошти српских свветитеља у Саборној цркви у Београду, Ново време, 24. април 1942. Фото: Спутњик, Универзитетска библиотека Светозар Марковић

Спасавање моштију током рата

Током Другог светског рата Радослав Грујић је радио на збрињавању српских избеглица из ратних подручја и на прикупљању материјала и сведочанстава о геноциду над Србима.

„Априла 1942. када је кренула усташка експедиција на територији тадашње НДХ, на Фрушкој гори, у опасност су дошли сви српски манастири. Професор Грујић је лично познавао официра немачке окупационе војске у Београду, мајора барона Јохана Албрехта фон Рајсвица, који је и сам био научник и имао осећај за значај светске културне баштине. Молбе и преклињање професора Грујића наишле су на његово разумевање те је он обезбедио логистику да се реликвије и светиње из српских манастира на Фрушкој Гори пребаце у Београд“, каже Шаховић.

Мошти српских светитеља кнеза Лазара из манастира Бешеново, цара Уроша из манастира Јазак и деспота Стефана Штиљановића из манастира Шишатовац, са 30 вагона сакралних предмета, пребачено је у окупирани Београд, а мошти су положене у Саборну цркву.

Губитак националне части

Барон фон Рајсвиц се након рата вратио у Немачку и до краја живота радио као професор на Универзитету у Минхену, али Грујић је осуђен за сарадњу са окупатором и кажњен удаљавањем са Београдског универзитета и губитком националне части.

У пресуди од 3. априла 1945. као кључни доказ против њега наведен је предлог Недићевој влади да организује Одбор за регистровање и опис уништених српских националних драгоцености за време Другог светског рата, рад са фон Рајсвицем на спасавању моштију, као и то што су његова предавања на Коларчевом универзитету преношена на Радио Београду, тада у служби немачких окупационих власти.

Послератне године провео је у великој материјалној оскудици. До краја живота се бавио истраживањем историје цркве у Музеју српске цркве и Патријаршијској библиотеци.

Умро је 1955. Током лечења на Хвару. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду у присуству углавном црквених великодостојника. Опело му одржао патријарх српски Вићентије Други.

Године 1992. испуњена му је жеља па су његови посмртни остаци, као и његове супруге пренети у манастир Гргетег на Фрушкој Гори који је током рата покушао да заштити од усташа.

Рехабилитован је одлуком Вишег суда у Београду 14. марта 2014, враћена му је национална част и данас једна улица на Врачару носи његово име, а у Земуну му је постављена биста.

„Српски народ је доживео велику трагедију 1941. године када је спаљена Народна библиотека Србије на Косанчићевом венцу. Ми смо тим чином немачких агресора осакаћени. Да није било професора Грујића, били бисмо додатно осакаћени као народ. Суштина је у очувању културног блага народа и његовог континуитета у времену. По мени највећи допринос професора Грујића је управо у томе“, сматра Милутин Шаховић.

Марија Јаковљевић