Спутњик, 30. 9. 2023, Прича о низању зла за злом: Трауматична сећања деце из логора Стара Градишка

Хрватски усташки логор Стара Градишка, одвајање деце од мајки, 1942. Фото: Архива

Дође усташа и обрати се деци која данима нису поштено јела – „Ко хоће да једе нека пређе на други страну“, како би их одвојио од мајки. Деца гладна прелазе, мајке покушавају да их задрже плашећи се да не буду убијена. Вриска, цика… То су најтрауматичнија сећања деце из логора Стара Градишка.

Историчар Зоран Милекић је пре петнаестак година, као сарадник на реализацији филма о Јасеновцу у режији Тихомира Станића, упознао Бригиту Фистрић, односно Милку Мику Бундало, усвојену девојчицу са Козаре, и Јелену Радојчић, девојачко Бухач, још једно дете рата, из села Јабланац у Славонији.

„Желели смо да оне буду главне јунакиње филма о Јасеновцу. Пошто нисмо сакупили довољно новца за снимање, одлучио сам да напишем књигу како сва та сазнања до којих сам дошао не би отишла у заборав. Придодао сам им и Драгоја Лукића који је прошао кроз логоре, а после рата уложио огроман труд да сакупи што више података о тој деци, својој, како је говорио, ‘покошеној генерацији’ из 1942. године“, каже за Спутњик Милекић.

 
Прича о низању зла за злом

Четрнаестогодишњи Драгоје, осмогодишња Јелена и двогодишња Мика постали су главни јунаци романа „Деца рата“ – од бежања пред усташама из њихових козарачких и славонских села, потуцања у збеговима од немила до недрага, преко мука и ужаса по логорима Стара Градишка и Јастребарско, до извлачења и преживљавања у најтежим околностима.

„Са Јеленом и Бригитом сам посетио Јасеновац и тада су ми испричале своје трагичне судбине. Јелена је могла је да се сети неких битних ствари, а Бригита ми је испричала оно што је чула од својих сродника, пре свега од свог брата Драгољуба са којим се срела 36 година након рата. Драгоја Лукића нисам упознао пошто је преминуо 2005, али је оставио много записа па сам ја углавном те изворе користио“, наводи Милекић.

Најтрауматичнија су, истиче Милекић, била одвајања деце од мајки:

„Када читате дневник Диане Будисављевић о том 10. јулу када је са сарадницима отишла у логор Стара Градишка, видите да се свима њима урезало у сећање управо то одвајање од мајки.

Нису могли да извуку сву децу, било је хиљаде деце у логору. Како је један Дианин сарадник рекао, преузели су улогу Бога на себе и морали су да изаберу да ли да поведу тешко болесну децу која могу да умру успут или здравију децу која ако остану у логору могу да се разболе.

Камило Бреслер наводи у једном документу да ниједно дете није имало само једну болест, већ три и више. Одлучили су да децу поставе на ноге и поведу ону која могу да стоје. Читав је ту низ страшних сцена, то је прича о низању зла за злом. Сви они су претрпели тешке шокове, разболели се од тога. Диана је у јесен 1942. почела драматично да губи косу од стреса, прележала је тифус. Мислим да се нико од њих до краја свог живота није опоравио од онога што су видели тамо“.

Мика постаје Бригита

Нека деца су након напуштања логора дата на усвајање, док су друга распоређивана по хрватским домаћинствима где су служила.

„То је била одлука Диане и њених сарадника зато што више нису имали где да смештају децу по државним институцијама и морали су да их пошаљу породицама у Загребу или по околним селима. Мика је најпре смештена у Глухонеми завод. Онда се раширила вест да та деца могу да се усвоје и људи су почели да долазе. Њу је узела Даница Фистрић. Кренула је да узме дечака, јер је њен муж Штеф био занатлија и желео је сина да га наследи. Док је гледала дечаке, пришла јој је једна мала, ухватила је за ногу и рекла – ‘Мајо’. Тако на Козари деца зову мајке. ‘Ја просто нисам могла да одолим’, рекла је Даница. Бригита је доста лепо провела своје ратне дане у породици Фистрић. Поочим и помајка су се касније развели и Даница је отишла у Немачку, али Бригита је остала у контакту са њом и сматрала је својом мајком“, каже Милекић.

Отац јој је убијен у логору, мајка јој је умрла 1964, а она је 1980. пронашла своје три сестре и брата.

„Причала ми је да су њене емоције биле толико велике да је у тренутку сусрета са братом и сестрама занемела од шока, није знала шта да их пита у првом тренутку. Ви живите неколико деценија у уверењу да сте Бригита Фистрић, Загрепчанка, а онда упознате Драгоја Лукића и још неколико људи који се баве геноцидом у НДХ и који посумњају да сте дете са Козаре. Након тога се то потврди и сазнете да сте ви заправо Милка Мика Бундало из села под Козаром.Треба времена да прихватите ту нову реалност. Мада је мени Бригита поменула да јој је још док је била ђак у Загребу једна школска другарица убацила црв сумње, када јој је рекла – ‘Шта се правиш важна? Даница ти није мајка. Ти си из Босне’“, наводи Милекић.

Избећи смрт у логору

Јелена Бухач је прошла доста лошије. Усвојена је од стране породице из села Слоковец.

„То је била проусташка породица. Јелена је радила разне физичке послове, било је ту и батина, али та деца су сачувала живот. Какве год да су биле те породице, било им је сигурно боље него у логору где би били убијени. Јелени се мајка вратила из немачког заробљеништва у пролеће 1944. Пронашла је и њу и њеног брата Живка и одвела их у Лудбрег где се запослила код госпође Потоћке. Ту су дочекали крај рата и онда се вратили у свој родни Јабланац, међутим ништа није остало од њиховог села. Усташе су убиле Јеленину бабу, деду и четворогодишњег брата Душана. Имала је и брата Илију који је тада имао девет месеци. Изгубио се у Глухонемом заводу и од тада не зна ништа о њему. Једном ми је рекла – ‘Још увек га тражим и у стварности и у мислима’. Драгоје је завршио у логору Јастребарско одакле су га спасли партизани августа 1942. године“.

 
Истина је најважнија, а реалност страшнија од маште

Више пута су сви они посетили Јасеновац, а Милекић каже да их је највише погодило што је Стара Градишка запуштена, обрасла коровом, оронула:

„Чинило им се да се запуштеношћу тог логора негде гасе сећања на муке кроз које су прошли. Одлазиле су у Јасеновац осећајући дужност да се поклоне сенима својих сународника, вршњака, али за њих је одлазак на то место злочина било врло трауматично“.

Пишући прво роман „Аустријанка“ о Диани Будисављевић, а потом и „Децу рата“, Милекић је настојао да буде објективан и избори се са свим емоцијама које су будила у њему сведочанства деце.

„Пре свега као родитељу ми је било тешко да пишем ову књигу. Одговорност је велика – пишете о људима са именом и презименом, а не о фиктивним ликовима. Дешавало ми се да описујући неке страшне сцене, кроз главу ми прођу моја деца и морао сам да прекинем писање, да сачекам два-три дана да ме прође то. Трудио сам се да будем објективан и дам реалну слику, јер истина је на крају крајева најважнија каква год да је“.

Првобитно је желео да напише научну монографију о Диани Будисављевић и деци са Козаре, али је одлучио да то ипак буде романсирано сведочанство како би било пријемчивије читаоцима:

„Било ми је веома важно да то прочита што већи број људи, јер мислим да чак ни наш народ, а камоли шире, нема јасну представу о томе шта се дешавало у НДХ, посебно у логорима, али сам поставио себи задатак да се држим чињеница. Реалност је била гора од сваке фикције и није било потребе било шта измишљати“.

 
Марија Јаковљевић