Група пропадника организације ’Млади муслимани‘ уочи Другог светског рата. Алија Изетбеговић други слева у другом реду Фото: Злочини над Србима
Од свих муслиманских организација, пред Други светски рат и у току њега најзначајнија је „Млади муслимани“.
По имену, идеологији и грбу била је једна од многих истоветних група у исламским земљама Блиског истока. Формирана је као омладинска секција покрета „Ел Хидаје“, али само једно време се утопила у њу. Деловали су одвојено, али у истом смеру и под истим вођством. После јавног формирања, у марту 1941. су поднели захтев за регистрацију, али је слом југословенске државе био разлог да је та легализација извршена у хрватској држави.
И кад је „Ел Хидаје“ одредила да се та омладинска група бави каритативном делатношћу и не квари им политички рад, она је остала пронацистичка и антисемитска организација. Цела њена идеологија и политички циљеви пренети су у потоњи муслимански фундаментализам, сем пажње да се не појављују антисемитски изливи.
Њено најјаче упориште је било у граду Сарајеву, али је чланство постојало на целом простору Босне и Херцеговине. Група „Ел Хидаје“ и „Млади муслимани“ су све више преузимали вођство у муслиманском становништву.
Сарајево је привремено, до пораза немачке војске под Стаљинградом, у зиму 1943, било најфанатизованије нацистичко упориште. Јуриш уличне руље на главну Сефардим синагогу (,,Темпл“) уследио је одмах после уласка окупационих трупа. Однели су и бакарни кров. Од десет хиљада Јевреја, рат је преживело 1.400.
Ликвидација је почела пре почетка холокауста у осталој Европи. Прва је група од 500 људи одведена на стратиште у Крушици у ноћи 3-4. септембра 1941, друга од 1.400 крајем октобра, а завршено је ликвидацијом 3.000 људи већ 17. новембра.
Званично је физичка ликвидација Јевреја у Европи почела после конференције на Ванзее језеру у Берлину 20. јануара 1942. Пре уласка трупа Вермахта, по Сарајеву се за два динара продају Хитлерове слике („Два ’нара фухрер“).
Нема трагова да је неко од Срба учествовао у хрватским војним формацијама под немачком командом.
Средином јула 1941. је формирана „Хрватска легија“, у августу 1941. јој је додат „Лаки превозни здруг“ (бригада), укупно 5.772 људи. Једну трећину су сачињавали муслимански добровољци, али се одазвало три пута више него је требало. Била је разбијена на Стаљинграду 1943, па су од остатка совјети формирали „Југословенски батаљон“. Тито је зазирао од овог батаљона и назирао у томе совјетске намере да, после уласка у Београд, саме формирају нову југословенску војску.
Преувеличавало се формално обележавање овог батаљона као дела краљевске армије, иако је батаљонску заставу са црвеном звездом у средини предао секретар омладинске секције Коминтерне Вељко Влаховић. Ово зазирање од потајних совјетских намера је престало кад је батаљон, под командом официра хрватске легије Марка Месића, уврштен у 23. српску ударну дивизију. (…)
Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања – Историја Срба у Новом веку (1492-1992) Београд 2008.
