SrbinSide.rs, 037info.net, 28. 10. 2013, Двапут обешен [из Архиве]

Први светски рат: Вешање родољуба у Крушевцу 1916. Фото: 037info.net

За време Првог светског рата у крушевачкој касарни „Цар Лазар“ обешено је и стрељано на стотине родољуба који су се борили против окупатора, а једна егзекуција изазвала је посебну пажњу јавности. О томе је писао и књижевник Војислав Илић.

После борби за одбрану Београда, многи угледни људи повукли су се из престонице у унутрашњост, на своја имања, код рођака или пријатеља. Група угледника који су се затекли у крушевачком крају, предвођена потпоручником српске војске Костом Војиновићем, планирала је устанак против окупатора. Међу њима су били бруски трговац Сибин Јеличић, код кога је престолонаследник Александар, при повлачењу, оставио породичну архиву Карађорђевића, као и део државне архиве, управник поште Војислав Браловић, државни саветник Добра Ружић, министар трговине Јоца Јовановић, народни посланик Миле Павловић, индустријалац Божа Јеличић (брат Сибинов), учитељ Дража Поповић, свештеник Бановић и други.

– У Крушевцу и околини биле су стациониране мађарске јединице аустроугарске војске. Било је ту и војника од преко Саве и Дунава, који су добро знали српски језик. Они су се умешали међу народ и нешто испитивали, а нешто и потплаћивали. Тако су дошли до информације да је код Јеличића сакривена архива, као и да су неки људи укључени у припрему устанка. У јуну 1916. године ухапшено је тридесет троје људи, а као коловође су проглашени Војислав Браловић и Сибин Јеличић – каже Милорад Јовановић, кустос Музеја ПТТ–а Србије.

Окупаторски преки суд је заседао 11. јуна 1916. Истога дана на смрт су осуђени Војислав Браловић, Сибин Јеличић, Милосав Стевовић, Светозар Ковачевић, Влајко Павличевић, Тихомир Шљивић, Новица Павловић и Добросав Павличевић. Ова осморица су осуђени на смрт вешањем, али да се егзекуција обавља тако што неће бити обешени сви одједном, већ један по један, да би сам чин трајао што дуже и да би на грађанство оставио што упечатљивији утисак.

Егзекуција је извршена 14. јуна 1916. године у касарни „Цар Лазар“. Присутан је био и познати књижевник Војислав Илић, млађи, који је о томе оставио сведочанство:

Војислав Браловић, управник поште у Крушевцу Фото: 037инфо.нет

„Част да буде први обешен припала је „коловођи завере“ Војиславу Браловићу. Млад, стасит, поносно уздигнуте главе, не клецајући ногом и не тражећи милост варвара, несрећник се по лествицама попе на вешала. Кад је био горе, баци поглед наоколо. Неколико стотина очију, пуних суза и саучешћа, било је упрто у њега.

– Браћо! – узвикну он снажним гласом – Ја умирем невин, али доћи ће страшни суд нашим џелатима!

Да би спречио даљи говор, џелат брзином страха потрча уз лествице, да што пре оконча језовиту и ужасну процедуру.

– Живела Србија!

– Вешај! – одјекну груба маџарска команда.

Конопац се намиче на врат, лествице се нагло измичу, а невина жртва остаје, али само за секунд, лебдећи у ваздуху. У истом магновењу ока, сви, и публика и присутни Маџари са џелатом потрчаше ка вешалима. Као да је неумитна правда желела кориговати варварску пресуду, конопац се прекинуо и „мртвац“ још жив и здрав дочекао се на ноге, па у недоумици, ено, гледа зачуђено око себе, не разумевајући да ли је то изненадна милост или случајна игра Провиђења. И ту, где би сваки други застао ганут и рекао: Овај човек је праведник, јер га, ето, ни смрт неће! Поклањам му живот! – сурово срце остаје зверски хладно.

– Други конопац! – раздра се опет избезумљени Маџар.

И већ после пола минута, лепи, добри и вазда весели Браловић њихао се у ваздуху.“

У тренутку извршења пресуде, Војислав Браловић је имао 33 године. Био је млад, леп, црномањаст, омиљен у народу, ожењен Наталијом, са којом је имао Љубицу и Бату.

Чланице Кола српских сестара из Крушевца 1929/30 год. са председницом Наталијом Браловић (у средини) основале су прво забавиште и добровољно радиле до доласка прве забавиље Фото: 037info.net

Наталија је била учитељица. После смрти Војислављеве одметнула се у комите, отишла је на Копаоник у чету Косте Војиновића. Учествовала је у Топличком устанку, 1917. године, једином у поробљеној Европи.

– По ослобођењу, у октобру 1918. године, Наталија Браловић је у комитској униформи, на коњу, прва ујахала у Крушевац. Ту почаст су јој приредили саборци, сећајући се њеног супруга – мученика. Војислављев син, Бата, завршио је Војну академију и био официр – ађутант при Генералштабу. Са краљем и владом, 1941. године, одлази у Лондон, а по окончању рата у Америку – прича Јовановић.

 
Милорад Јовановић
Приредио: Петар Блечић