СРНА, 1.6.2018, Жепа: Годишњица мучког напада на српске војнике у хуманитарном конвоју

Спомен, илустрација Фото: Фонет

Муслимани су на наш конвој обарали тек порушена стабла масе по пет-шест метара кубних, те отискивали огромно камење са литица и пресјекли колону мучким нападом. Почели смо да се бранимо, али нисмо могли да се повучемо нити наставимо пут, сјећа се Горан Ђурић.

ХАН ПИЈЕСАК, 1. ЈУНА /СРНА/ – На спомен-обиљежју у Будичином потоку, код Жепе 4. јуна биће служен парастос за 45 српских војника који су мучки убијени на тај дан 1992. године у хуманитарном конвоју који се кретао ка Зловрху.

Горан Ђурић /58/ из Хан Пијеска нерадо се сјећа једног од најтрагичнијих догађаја за Пале и цијелу Сарајевско-романијску регију из минулог одбрамбено-отаџбинског рата.

Ђурић је био у хуманитарном конвоју војника са Пала и околине, који су имали задатак да допреме храну, воду и санитетски материјал за војнике ЈНА који су обезбјеђивали системе везе и репетитор на коти Зловрх између општина Рогатица и Хан Пијесак.

Он у разговору за Срну каже да су представници ЈНА дан прије, 3. јуна 1992. постигли договор са представницима Жепе, у којој су живјели муслимани, да колона возила са храном, водом и другим потребама за војнике ЈНА, прође без проблема до репетитора на коти Зловрх.

Тај значајни објекат везе обезбјеђивали су војници ЈНА у смјенама.

„Наредба је била да прођемо мирно, доставимо храну, воду и санитетску опрему за десетак војника који су се избијањем ратних сукоба у БиХ нашли у окружењу муслиманских снага и остали без основних животних намирница“, каже Ђурић.

Он тврди да није било ни ријечи о нападу на Жепу, како су након тога представници такозване Армије БиХ оптуживали српску страну.

Ђурић истиче да је учесницима конвоја наредбу о мирном проласку ка коти Зловрх коју је издао генерал Војске Републике Српске Манојло Миловановић тада пренио један од официра ЈНА.

Колона је кренула ка Зловрху вјерујући да ће друга страна испоштовати договорено.

„Да смо хтјели нападати Жепу ми не бисмо ишли аутима у колони као сватови, него би се организовали у фронтални напад. Све приче о нападу на то мјесто су лаж“, истиче Ђурић за Срну.

Према његовим ријечима, колона је наишла на прву препреку – барикаду постављену код Стоборанске штале и без отпора је уклонила, а потом на срушени мост на Ризи, који је на брзину поправљен за прелазак колоне.

Потом је конвој ушао у раније припремљену засједу у усјеку Бујичин поток, у којем је са свих страна нападнут са стрмих литица.

„Муслимани су на наш конвој обарали тек порушена стабла масе по пет-шест метара кубних, те отискивали огромно камење са литица и пресјекли колону мучким нападом. Почели смо да се бранимо, али нисмо могли да се повучемо нити наставимо пут јер су муслиманске снаге на нас непрестано пуцале из ловачких пушака и снајпера“, сјећа се Ђурић.

Тада је, прича он, настао прави хаос и безнађе. Пала је ноћ, људи су били на непознатом терену, у шоку, изненађени нападом муслимана, у мраку су гинули, рањени су превијали сами себе и покушавали наћи спас испод возила…

„Много тога сам заборавио, имена људи који су били у мојој близини, али никада не могу заборавити борца, мислим да се презивао Ћајић, рањеног снајпером у стомак, који је на мукама умирао испод једног од возила, до два-три часа иза поноћи. Не желим више да се сјећам те ноћи, али ово причам због истине и опет тврдим да је колона жељела проћи без проблема до Зловрха“, наглашава Ђурић.

Он подсјећа да је мјесто страдања српских војника око 10 километара удаљено од Жепе и да је са локалитета на коме је мучки нападнута колона убрзо требало скренути на пут који води ка одредишту – коти Зловрх.

Тенк који је био у обезбјеђењу хуманитарног конвоја ка Зловрху и први се насукао на једно од оборених стабала са литице, муслиманске снаге су у медијској кампањи прогласиле „симболом отпора у одбрани Жепе“, да би након рата, како каже Ђурић, завршио у старом гвожђу.

Ђурић данас ради као ловочувар и живи са породицом у селу Кусаче, код Хан Пијеска.

Посао је такав да сарађује са комшијама Бошњацима у селима из којих је нападнута колона, али нико не помиње те тешке теме, свјесни да је рат донио зло и једној и другој страни.

„Било, не поновило се“, завршава своју ратну причу Ђурић, присјетивши се, на самом крају, да се ово страдање 45 српских војника са Пала у пратњи хуманитарног конвоја догодило управо на Спасовдан 4. јуна 1992. године.

Добрила АБАЗОВИЋ