СРНА, 12.8.2017, Навршава се 211. година од Боја на Мишару

Споменик на Мишару, обележавање 207. годишњице Фото: ТВ Војводина, Фонет

БЕОГРАД, 12. АВГУСТА /СРНА/ – Данас се навршава 211. година од Боја на Мишару, када су српски устаници, предвођени вождом Карађорђем, извојевали једну од највећих побједа над регуларном турском војском за вријеме Првог српског устанка.

Бој на брду Мишар код Шапца, који је вођен од 13. до 15. августа 1806. године, представљао је једну од најзначајнијих побједа устаника над јединицама регуларних оружаних снага Отоманског царства.

Предвођени вождом Карађорђем и истакнутим устаничким првацима шабачког и ваљевског краја, Срби су том приликом однијели велику побједу која је учврстила положај устаника и драматично угрозила статус Турака у оквиру Београдског пашалука.

Док је Карађорђе са шумадијском војском био још на Морави и чекао напад Турака од Ниша, Турци из Босне, предвођени босанским везиром Сулејман-пашом Скопљаком и пашама Синаном и Хасаном, су продрли преко Мачве до Шапца, и потиснули устанике до ушћа ријеке Вукдраже у Саву.

Истовремено, један јачи одред Турака под командом сребреничког Хаџи-бега је кренуо према Ваљевској нахији. Турски план је био да се ова колона у Палежу споји са главнином која би из Шапца требало да настави ка Београду.

Јаков Ненадовић је извијестио Карађорђа и затражио помоћ, а овај му је поручио да што дуже задржава Турке како зна и умије, док он не стигне, пошто побиједи Турке на Делиграду.

Стојан Чупић и прота Матеја Ненадовић су преговарали са Турцима у Бадовинцима, задржавши их двадесетак дана да са главном војском не пођу на Шабац.

Када је босански везир стигао са војском до Шапца, Карађорђе је већ побиједио на Морави и кренуо у Подриње.

Карађорђе је са војском брзо стигао до Лајковца, а одатле је кренуо ка шанцу на Кличевцу код Ваљева.

Главнину војске је предао Милошу Обреновићу да прихвати борбу са Хаџи-бегом. Дебетог августа српска војска јачине 6.000 до 7.000 пјешака и до 2.000 коњаника била је на Мишару.

Устаници су почели да подижу шанац између Саве и Јеленачке шуме. Одлучујућа битка почела је 13. августа кад је Карађорђе на ограду поставио стријелце у два реда, а иза њих у два реда борце који ће замјењивати прве док пуне пушке.

У сваком углу шанца је поставио по један топ, а коњицу је сакрио у шуми. Коњаници су били подијељени у двије групе. На челу једног крила је био поп Лука Лазаревић, а на челу другог су били Лазар Мутап и прота Матеја Ненадовић.

Битка је завршена великом српском побједом. Аустријски посматрачи са друге стране Саве су послали у Беч вијест о страшном турском поразу.

На турској страни су погинули Синан-паша, Кулин-капетан, капетан Мехмед Видајић и многи други. Срби су дошли до великог плијена, много оружја, муниције, коња, скупоцјених одијела и новца.

Након побједа на Мишару и на Делиграду, турска Порта је била приморана да преговара о миру са устаницима, уз посредовање Аустрије и Русије, а дат је опроштај Србима за све што су учинили у трогодишњем устанку.

Поводом обиљежавања јубиларне стогодишњице Боја, у центру села Мишар 1906. године подигнут је споменик, а у касније музеј са поставком која приказује сам бој, догађаје који су му претходили, знамените учеснике велике битке, као и њене посљедице.

Споменик је висок 6,3 метра, завршава се скулпторалном композицијом двоглавог орла, а подигнут је средствима Дриносавског кола јахача „Кнез Михаило“.

Пјесму „Бој на Мишар“, као и већину пјесама из циклуса ослобођења Србије и Црне Горе, створио је српски гуслар Филип Вишњић, који је иако је био слијеп посјећивао ровове српских устаника током Првог српског устанака и уз звуке гусала им подизао морал и жељу за борбом.

У овој народна епској пјесми опјевана је једна од првих побједа устаника у Првом српском устанку у форми антитезе кроз дијалог каде /жене/ Кулин капетанове и два црна гаврана, који јој доносе вијест о поразу турске војске на Мишару и смрти Кулин капетана.

Најпознатији стих из ове пјесме је: „Нити иде Кулин–капетане‚ нити иде‚ нити ће ти доћи‚ нит’ се надај, нити га погледај. Рани сина‚ пак шаљи на војску, Србија се умирит не може“.