СРНА, 15.11.2021, Колубарска битка – Пут у славу

Српске трупе у маршу, Колубара, 1914. Фото: Everett, Marshall, 1863-1939, Wikipedia

БИЈЕЉИНА, 15. НОВЕМБРА /СРНА/ – Колубарска битка, у којој је српска војска побиједила предвођена генералом, касније војводом, Живојином Мишићем, почела је 16. новембра 1914. године.

Битка је вођена у новембру и децембру на фронту дужем од 200 километара, што је чини највећом коју је српска војска водила у Првом свјетском рату.

Иако је цијели свијет очекивао капитулацију Србије, Прва армија којом је командовао генерал Живојин Мишић извела је успјешну контраофанзиву против бројније и боље опремљене аустроугарске војске.

Значај битке огледа се у томе што Аустроугарска није успјела да уништи Краљевину Србију, због чега су Централне силе морале да се боре на три фронта.

Аустроугарски командант Оскар Поћорек, знајући да је српска војска видно ослабљена и исцрпљена, одлучио је да предузме нови напад и коначно уништи Војску Краљевине Србије и освети јој се за пораз нанесен на падинама Цера.

У српској војсци стање је било лоше – исцрпљеност, велики број рањеника, те честа дезертерства војника, који су у паници покушавали да збрину своје најмилије који су из Подриња бјежали од аустроугарских злочина и насиља.

Уочи саме битке, српска Врховна команда одлучила је да рањеног генерала Петра Бојовића замијени Живојин Мишић, генерал поријеклом из ваљевског краја.

Једино што је тих ратних дана ишло наруку српској војсци били су лоше вријеме и тежак терен, који су успоравали напредовање непријатеља.

Битка је почела 16. новембра, када је српска војска успјела да одбије налет аустроугарске армије, али је уз то морала да се повуче.

Мишић, упркос очајној ситуацији, доноси одлуку која ће се касније учити на свим војним академијама свијета.

Он одлучује да одбије наређење Врховне команде да не одступа ни педаљ како не би угрозио положаје остале двије армије и своју Прву армију повлачи 20 километара у позадину.

Команду је разљутио тај Мишићев маневар, али је генерал саопштио да је то једини начин да сачува и опорави снаге, те да ће Београд, ако буде освојен, поново ослободити.

Али, ако остане на положајима које му је одредила Врховна команда, поручио је, српска војска ће бити уништена.

Јединице Војске Краљевине Србије су, због тога, 30. новембра напустиле Београд, а Аустроугари су наредног дана тријумфално ушли у небрањен град, у којем је 3. децембра одржана побједничка парада.

Српски војници су се у међувремену одморили, а стигла им је и топовска муниција. На Мишићев приједлог, дан аустроугарске параде у Београду изабран је за почетак напада.

Мишићева Прва армија напредовала је брже и полетније од других, пробијајући аустроугарске линије одбране. Неумољиво је напредовала и ушла у Београд 15. децембра. Разбијена Поћорекова војска побјегла је преко Дрине, Саве и Дунава.

Српска Врховна команда је 16. децембра објавила: „На територији Србије нема више ниједног непријатељског војника“.

Генерал Живојин Мишић је због успјешног вођења операције унапријеђен у чин војводе, док је Оскар Поћорек смијењен са мјеста главнокомандујућег Балканске војске и јавно осрамоћен у Бечу.