СРНА, 18. 9. 2024, Прећутани ужаси у логору Виктор Бубањ

Касарна ЈНА а затим логор Виктор Бубањ у Сарајеву Фото: СРНА

Власти Федерације БиХ спријечиле су 19. септембра 2003. године Савез логораша Републике Српске да у бившој касарни „Виктор Бубањ“ у Сарајеву постави спомен-плочу у знак сјећања на страдање хиљада затворених и око 500 убијених Срба у вријеме док је касарна била ратни логор.

О злочинима у логору „Виктор Бубањ“, у који је након рата високи представник Педи Ешдаун својим наметнутим актом смјестио Суд БиХ, поједини логораши написали су књиге у којима су до детаља објаснили како се поступало са њима.

Страхиња Живак је у „Виктору Бубњу“ и Централном затвору провео двије и по године прије него што је изашао у новембру 1994. године.

Ту је био под истрагом осам мјесеци, а након силних испитавања, на основу изнуђеног исказа, без свједока, оптужен је да је, наводно, „имао утицај у подјели БиХ“.

За све то вријеме Живак је спавао на бетону и дијелио просторију са још 16 људи у шест метара квадратних. За вријеме суђења уопште није имао правну заштиту.

У књизи „Живим да свједочим“ Живак пише о монструозним иживљавањима, силовањима и убиствима српских затвореника.

„У затвору је било и жена. Кроз решетке сам видио 33 жене које су изводили у шетњу. Било је и трудница. Било је и читавих породица. Једну ретардирану дјевојчицу страшно су малтретирали, а оптуживали су је да је снајпериста.

Полицајци су увече пили и послије 22.00 часа одводили жене“, наводи Живак.

Свједоци су годинама послије рата наводили каквим су страшним тортурама били подвргнути у логору „Виктор Бубањ“.

Бројна су свједочења о пребијању људи кундацима, цокулама, бејзбол палицама, па чак и необрађеном даском.

Жене су свједочиле да су из логора „Виктор Бубањ“ силом одвођене у центар Сарајева у хотел „Загреб“, који је био и нека врста јавне куће гдје су силоване логорашице.

Затворени Срби извођени су на лажна стријељања и враћани у ћелије уз обећање да ће их „убити сутра“.

О злостављању и убиствима у логору „Виктор Бубањ“ постоје и свједочења „инсајдера“ и она су била годинама позната јавности, али ни то Тужилаштву БиХ није много значило.

Марко Микеревић, који је током рата био мобилисан као судија поротник у Окружном војном суду у Сарајеву, у књизи „Сарајевски казани смрти“ тврди да су за злочине у овом логору знале најистакнутије личности тадашње бошњачке политике.

У књизи, која је изашла из штампе у новембру 2004. године, Микеревић је оптужио тадашњег предсједника Комисије за нестале Федерације БиХ Амора Машовића да је од управника и стражара логора тражио искључиво мртва тијела логораша да би их потом размјењивао са српском страном за заробљене муслиманске борце.

Машовић је ове оптужбе јавно одбацивао, али није познато да ли су га истражиоци Тужилаштва БиХ икада саслушали поводом тих оптужби.

Према Микеревићевом свједочењу, у овај логор често су долазили и Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Мустафа Церић, Расим Делић, Сефер Халиловић, Драган Викић и остали високи политички и војни функционери ратне муслиманске владе у Сарајеву.