Спомен, илустрација Фото: РТРС
Метак је метак, да су изгинули тако, па да човјек и разумије. Коста Милић је заклан. Другима су извадили очи, сјекли уши… Оца су ухватили живог, одсјечене уши, руке и ноге поломљене…
Село Јелачићи код Кладња, у којем је некада било 158 српских кућа, данас је пусто, у протеклом рату ту је убијено 24 Срба на најмонструозније начине, а жени из породице Ерделић глава је одсјечена и још није пронађена, причају учесници поворке сјећања који су данас били на снимању кадрова за филм „Свједок“.
О српском постојању у Јелачићима данас свједочи само спомен-плоча, коју су подигли пријератни мјештани Јелачића и Републичка организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила.
Једини знак подигнут 2011. године мјештанима Јелачића, убијеним на најмонструознији начин 1994. године, очигледно некоме смета јер је до сада три пута скрнављен, посљедњи пут у јуну прошле године уочи традиционалног окупљања у недјељу по Tројчиндану.
Предсједник Завичајног удружења „Јелачићи“ Драженко Ерделић рекао је новинарима да су у рано јутро 14. јануара 1994. године комшије – муслимани из околних села потпомогнути јединицама из Кладња и Живиница упали у село и извршили масакр.
Он је истакао да су прије 28 година, поред бораца, настрадали нејач, старци који нису могли да оду, рањени над којима су се јединице, које су себе називале Армијом БиХ, иживљавали на монструозан и нормалном човјеку непојмљив начин.
„Ратни злочин који је документован још 2007. год и тада је Центар јавне безбједности Бијељина послао тужилаштву на даље поступање, али још није подигнута ниједна конкретна оптужница. Све је у Тужилаштву БиХ“, прича Ерделић.
За педесетосмогодишњег Златка Милића из села Јелачићи тешко је да евоцира успомене, иако је прошло пуно година, али се као данас сјећа убиства брата, стрица, рођаке, кума.
„Метак је метак, да су изгинули тако, па да човјек и разумије. Мој брат Коста, који је тада имао 39 година, је заклан. Другима су извадили очи, сјекли уши. Шта рећи за такве злочинце, посебно за оне који их нису казнили, а вријеме пролази, али ране остају“, изјавио је Милић Срни.
Он је рекао да су на монструозан начин убијене његове комшинице, Грозда Ерделић и жена Мила Ерделића, којој нису главу пронашли.
„Према Србима нема правде, о злочинима над нашим народом се ћути, да бар знамо ко је то урадио, па би другачије. Надам се да ће злочинце правда стићи“, рекао је Милићи.
Медицинска сестра у Дому здравља у Шковићима Љепојка Гаврић, која је у току рата имала 32. године и била на првој борбеној линији, каже да никада неће заборавити оно што је видјела током обдукције над жртвама из села Јелачићи.
Оно што је видјела током обдукције коју је радио патолог Зоран Станковић 1994. године у Шековићима над убијеним Јелачанима је нешто што се не може описати ријечима
„Tакав масакр, на тако свиреп начин, не могу урадити људи. Видјела сам само једну старију жену, више нисам издржала. Не дај Боже никада и никоме. Не волим да причам о томе јер многих ствари се сјећам, трудим се да потиснем, не може се заборавити, не зна се на коме мјесту гдје су страдали Срби је било теже“, испричала је Гаврићева.
Педесетседмогодишња Данојка Вуковић у рату је изгубила мајку и оца. Слику оца никада неће заборавити, и даље тражи починиоце, али узалуд.
„Све што су могли да покупе у селу, стоку, храну, покупили су, а онда су сити убијали наше људе. Оца су ухватили живог, сад ми слике навиру, одсјечене уши, руке и ноге поломљене. Коме је то потребно, какве су то животиње? Кад тад стиће их казнам, јер ничија сила није Богу мила, па неће ни њихова бити“, рекла је Вуковићева.
Патолог Зоран Станковић радио је обдукцију 22. фебруара 1994. године, и тада је утврдио да су Јелачани убијени на свиреп начин, да је над њима извршено страшно, звјерско мучење, што је доктор и документовао.
На мјесту страдања мјештана Јелачића данас су снимани кадрови за филм „Свједок“ режисера Дениса Бојића, посвећеног ратном путу патолога Зорана Станковића и његовом боравку током рата у Републици Српској и БиХ.
