Срна, 20.4.2016, Масовни убица из пакла

Вјекослав Макс Лубурић Фото: Архива НДХ

Павелићева десна рука Вјекослав Макс Лубурић био је, према тврдњама нациста, „екстремни садиста“. Основао је конц-логор Јасеновац и низ логора за дјецу… Командовао је најгорим психопатама и кољачима…

БИЈЕЉИНА 20. АПРИЛА /СРНА/ – Вјекослав Макс Лубурић, један од највећих злочинаца из усташке НДХ, био је десна рука поглавника Анте Павелића за ликвидације и командант концентрационог логора Јасеновац у коме су убијани цивили, укључујући и дјецу.

Лубурић, који је након рата „пацовским каналима“, омогућенима од стране Ватикана, избјегао правду, скончао је 20. априла 1969. године, два дана прије него што су се напуниле 24 године од пробоја посљедњих јасеновачких логораша.

Убијен је на исти начин на који је он са својим људима убијао козарачку дјецу, само зато што су била српске националности и православна, те цивиле Србе, Јевреје и Роме, а онда и све друге које је усташки режим сматрао својим непријатељима.

Пресудио му је агент УДБЕ разбивши му главу, што је био омиљени начин ликвидације који су Лубурићеви крвници користили у Јасеновцу и на другим мјестима на којима је овај масовни убица оставио свој печат.

„ПОЗДРАВ“ ИЗ ЈАСЕНОВЦА

„Имао сам проблема с прашком, није био добро спремљен. Гријешим три пута с прашком – из кесице ништа не испада, први пут, други пут… Узмем прстима, све истресем у шољу и зашећерим. Опрао сам руке пет пута“, написао је у свом извјештају о начину на који је убио злочинца агент УДБЕ Илија Станић.

Лубурић је преживио отров, па је агент морао да употреби чекић. „Прошло је десет-петнаест минута и Макс ме зове: `Илија, нешто ми је зло`. У тренутку узмем чекић и лупим га по челу. Ушао му чекић у главу“, наводи агент и описује посљедње часове усташког злочинца:

„Он ме погледа као звјерка лежећи онако на поду. Ја замахнем опет чекићем, а он се диже и покрије рукама. Ја му кажем: `Мајку ти је.ем усташку, видиш шта те чека… Овако си ти у Јасеновцу`. Замахнем опет, погоди га чекић кроз прсте у чело. Пуче лобања“.

Тако је агент Илија Станић Ливаја у Шпанији, у граду Каркахиенту, убио Макса Лубурића, претходно стекавши његово повјерење до те мјере да га је Лубурић запослио у својој кући. Станићу су биле потребне двије године да се пробије до Лубурића и стекне његово повјерење.

Лубурић је приликом реорганизације такозваних оружаних снага НДХ, која је започела у јесен 1944. године, добио чин генерала „Хрватских оружаних снага“.

Само дан прије уласка партизанских јединица у Загреб, 7. маја 1945. године, постављен је за команданта оружаних снага НДХ и руководио је њиховим повлачењем према аустријској граници.

Лубурић је био усташки фанатик, па се вратио у Хрватску да са групама крижара /усташких терориста/ убија по Билогори и Славонији све до новембра 1945. године, када се повукао у Мађарску одакле је под именом Максимилијан Солдо отишао у Фанкову Шпанију.

Тамо је пожелио да узме у своје руке усташко вођство, па се посвађао са својим шефом Павелићем, те је искључен из усташког покрета. Са истомишљеницима је основао штампарију у којој је штампао усташке памфлете и објављивао своје говоре.

„ВИТЕЗ“ КРВАВИХ РУКУ

Вјекослав Лубурић рођен је у Хумцу, малом селу поред Љубушког, у Херцеговини. Ту је похађао школу, а након тога одлази у Фрањевачку гимназију на Широком Бријегу.

Породица му је била изразито националистички настројена и његов отац био је на мети тадашњих власти у Краљевини Југославији. Лубурић 1931. године приступа усташком покрету, а исте године је због проневјере осуђен на пет мјесеци затвора.

Након проглашења усташке НДХ, Лубурић постаје руководилац одјељења „Усташке надзорне службе“, чија је функција била организација логора, управа и осигурање.

У августу 1941. године оснива један од најозлоглашенијих концентрационих логора у Другом свјетском рату – Јасеновац. Да би што боље савладао технику убијања Макс Лубурић одлази у Њемачку као гост Гестапоа и упознаје се о организацији конц-логора према њемачком узору.

Лубурићев логор, као и друга усташка стратишта повезана са Јасеновцем, била су специфична по чињеници да су у њима убијана и дјеца. Неки логори су били само за дјецу, што је запањило чак и гестаповце.

Хиљаде, махом српске дјеце /нарочито малишана са Козаре/, као и малих Јевреја и Рома, убијено је или је умрло у логорима успостављеним под Лубурићем.

Само у дјечијем логору Сисак убијено је 1.631 дијете. Дјеца су умирала на леденим подовима од глади, тифуса и нехигијенских услова.

Макс Лубурић обавља најпрљавије послове за поглавника Анту Павелића по читавој НДХ, али све вријеме командује конц-логорима. Крајем 1942. године Лубурићева јединица узима име „Усташки одбрамбени здруг“. Она окупља 1.500 војника, а у јесен 1944. године њен број износи 7.000 људи.

Tа јединица вршила је злочине на Псуњу, Козари, Иван Планини, Посушју, Имотском и Бањалуци. За своје крваве руке Лубурић добија висока одликовања НДХ као и титулу „витеза“.

Непосредно након рата, бројне усташке групе у Лици, на Велебиту и у западној Херцеговини нападају становништво и руше нову власт. Ти усташки фанатици, које су називали „камењарима“ или „шкрипарима“, нанијели су озбиљне губитке припадницима тадашње ЈНА и службама безбједности.

Лубурић своју усташку мисију предводи у регији Пљешевица-Билогора и планине Папука. Након што је рањен, преко Мађарске са лажним пасошом иде у Беч, Париз и напокон, у Франкову Шпанију.

ГОСПОДАРИ ПАКЛА

Јасеновачки систем логора било је мјесто на коме су се нашли најбестијалније масовне убице, острашћене усташе и психопате. Лубурић је успоставио систем састављен од највећих крволока – убица и кољача, те сталних помагача.

Крволоци су, уједно, сачињавали управу самог пакла /како су убице и жртве „у сленгу“ звале Јасеновац/. Према подацима који говоре о мјестима из којих су потицали усташки злочинци, најбројније је била заступљена западна Херцеговина, затим Далмација, Босна, Лика, док је најмање убица било из Славоније и „уже Хрватске“.

Макс Лубурић је био командант цјелокупне „усташке одбране“ и повјереник свих логора. Ивица Матковић, натпоручник, био је замјеник Лубурићев.

Један од највећих злочинаца, за кога су преживјели затвореници говорили да је психопата, био је Љубо Милош, који је брзо напредовао од поручника до команданта свих логора. У Јасеновцу су „газдовали“ и Мајсторовић фра Филиповић, чији је надимак довољно говорио о његовим злочинима – „Фра Сотона“.

Посебно свиреп био је Јеролим Маричић Јоцо: командант „дубине пакла“. Он је руководио одјељењем III це /простор ограђен жицом у који су смјештани заточеници одмах по довођењу у логор, одатле су одлазили на рад и ту су се одвијала најсвирепија и најстрашнија мучења, убијања, клања/.

Међу највеће Лубурућеве сараднике и убице спадају и Драго Гашпаровић звани „Бонзо“ – страх и трепет свих затвореника. Он је извршилац најстрашнијих мучења у логорском затвору и кољач у Градини.

Затим Динко Шакић, убица и кољач, па Маринко Полић, Алага Зулкић, убица и страшни мучитељ који је волио да убија тољагом и жељезном „биковачом“.

У Јасеновцу су се као свирепи кољачи и шефови истицали и Анте Зринушић, извршилац „посебних убистава“, затим Славко Лисац, чија су специјалност била мучења и убијања – батинама.

Овим истакнутим усташким кољачима у систему логора Јасеновац помагали су усташки агенти-затвореници, пратиоци, обичне усташе и стражари на насипу.

Под њиховим кундацима и батинама пало је на хиљаде затвореника при самом раду, који су затрпавани на истом мјесту, у крвавом насипу…

ДЈЕЦА ПРЕВОЂЕНА У УСТАШЕ

У Јасеновачи логор и остале логоре тог система довођене су колоне људи и дјеце /поготово малих Козарчана/. Ријеке људи сливале су се на Саву и Градину и ту нестајале, а истим путем враћале су се усташе и ријетки преживјели.

Неке Козарчане су одмах убијали, али најстравичније је, према свим сједочењима, било отимање дјеце. Мајке су их стискале и плакале. Свака побуна кажњавана је – бајонетом.

Дио мушке дјеце, од 11, 12 и 14 година смјештан је у посебне просторије. Онда су им исти злочинци, који су им убили родитеље или их транспортовали у друге логоре, навлачили усташке униформе и правили од њих такозвану „усташку узданицу“.

Усташе су говориле да су они њихови „јањичари“. Међутим, ни то „преваспитавање жртава“ није било довољно.

Имали су обичај да велики број дјеце стрпају у једну зграду, по педесеторо у једну просторију, тако да су могла само усправно стајати, а била су потпуно изнемогла. Затим су им донослили отровану храну и воду, свједочили су преживјели.

Након њиховог одласка, послије два сата дјеца би почела да вриште и запомажу. Падали су једно преко другог. Те дјечије лешеве остали логораши су морали да трпају у деке и носе у јаме. По дјеци је посипан креч. Tо је трајало данима. У јамама су завршавали малишани са Козаре, из Босне, Војводине…

Сав тај крвави пир била је одмазда над Србима за отпор, нарочито на Козари, пошто се српско становништво није предавало нацистима и усташама. Сва попаљена српска села и чудовишни злочини у том крају нису уродили плодом.
Зато су њемачке власти издале наредбу, а усташе је спроводиле у дјело:

„Сва лица затечена у борби стријељати. Сво становништво похватати и спровести у сабирне центре. Мушкарце изнад 14 година отпремити у концентрационе логоре. При покушају бјекства без милости употријебити ватрено оружје.

Младе жене и дјевојке, према заповијести фирера, транспортовати на рад у Њемачку, старије жене и дјецу раселити или отпремити у Јасеновац, који може примити неограничени број затвореника.

Ко особе које долазе из Козаре и Просаре пропусти или након заробљавања ослободи – биће стављен пред радни суд.“

Међу похватаним и у логоре одведеним Србима са тог подручја било је 23.830 малишана разне доби.

Један дио је убијен, један дио је умро од изгладњивања и туфуса, а један дио је спашен тако што су дјеца под лажним именима усвајана у разним породицама. Након рата УДБА је без образложења уништила документацију, па многи усвојени нису знали за своје право поријекло.

ПЕЋИ И МЕСАРСКИ НОЖЕВИ

Октобра 1942. године Лубурић је у Јасеновцу приредио свечаност и усташама подијелио златне и сребрне медаље које им је Павелић намијенио као награду „за заслуге“.

На том „банкету“ Лубурић је одржао говор и, према исказу свједока, рекао дословно: „У овој години у Јасеновцу смо поклали више људи него Османлијско царство за све вријеме боравка Tурака у Европи“.

Чак су и нацисти окарактерисали Лубурића као „екстремног садисту“ и „менталног болесника“. О дубини мржње свједочи и чињеница да је Нада Tанић Лубурић, његова полусестра, била задужена за женски логор „Нова Градишка“.

Мјеста масовних погубљења налазила су се по читавом јасеновачком логору. Већина је смјештена на десној обали Саве од Дубице низводно, а нарочито у селу Градина. Према форензичким истраживањима, више од 300.000 људи побијено је баш ту.

Убиства логораша вршена су такође и у шуми поред логора „Крапје“, близу логора „Версај“ и „Уштица“, на читавој лијевој обали Саве низводно од Јасеновца до села Јабланац и Млаке.

Унутар комплекса постојао је крематоријум, који је у ствари био пећ за печење цигле, а усташе су га оспособиле за спаљивање људи. У кругу логора постојала су и друга мјеста где су људи мучени и убијани, а звали су се „Лончара“, „Граник“, „Звонара“, „Сабласно језеро“…

У логору „Стара Градишка“ мучења и убијања вршила су се у подрумима старе аустријске тврђаве, у кули те тврђаве и на обалама Саве.

ПОСЉЕДЊИ САРАЈЕВСКИ ПОГРОМ

Пред сам пад НДХ, Лубурић у марту 1945. године долази у Сарајево са својим људима и за три седмице убија више стотина Сарајлија. Био је то посљедњи крвави поход овог масовног убице.

Усташе су се са сарајевским Србима обрачунале још 1941. године, Јевреји су дошли на ред 1942. године, тако да при крају рата Лубурић више није могао да бира, па се тада обрушио на муслиманско становништво.

Tоком Другог свјетског рата страдало је, најмање, око 11.000 Сарајлија. Од овог броја, оружане формације НДХ одговорне су за смрт 95,87 посто страдалих Сарајлија, подаци су Земаљске комисије која се бавила истраживањем злочина.

Посљедњи масовни злочини над становништвом Сарајева, које су починиле усташе, догодили су се крајем марта 1945. године, неколико дана пред ослобођење града.

На Маријин Двору јавно је објешено 55 лица муслиманске и српске националности, мушкараца и жена, због наводне одговорности за смрт тројице усташких полицајаца.

Пресудом „Пријеког ратног суда стожерника Лубурића“, 29. марта 1945. године стријељано је 41 лице бошњачке, хрватске и српске националности. За сва лица се у пресуди наводи да су били „организовани комунисти“.

Непосредно након ослобођења Сарајева формирана је комисија која је ексхумирала жртве усташког злочина у вили „Фолкерт“ /познатој и као вила „Берковић“/, у којој је „столовао“ Макс Лубурић. У дворишту виле пронађена су 23 плитко закопана леша. Комисија је утврдила да су све жртве убијене тупим предметима или клањем.

Вјекослав Макс Лубурић, десна рука поглавника Анте Павелића и изданак Милета Будака, усташког идеолога, спада међу најкрвавије и најмонструозније убице Другог свјетског рата. Убијао је без милости са садистичком посвећеношћу усташкој идеји.

Избјегао је правду након слома НДХ, али је, ипак, на крају враћен у пакао из кога је и изашао као масовни убица и симбол ужаса.

Приредио: Ненад ТАДИЋ