Народна скуштина Републике Српске на засједању у Мркоњић Граду 22. јула 1993. године прогласила је неважећим за српски народ у БиХ све одлуке Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења БиХ /ЗАВНОБиХ/ са засједања одржаног 25. новембра 1943. године у Мркоњић Граду.
ЗАВНОБиХ је био самозвано представничко, законодавно и извршно тијело Народноослободилачког покрета у БиХ.
Оснивачкој скупштини присуствовало је 247 делегата из свих крајева БиХ, од којих 173 са правом гласа.
Овим актима истовремено је изражена одлучност, како је наведено, „народа БиХ да њихова земља, која није ни српска, ни хрватска ни муслиманска, него и српска и муслиманска и хрватска, буде збратимљена заједница у којој ће бити осигурана пуна равноправност свих Срба, Муслимана и Хрвата“.
Међутим, огромну већину партизана на територији усташке Независне Државе Хрватске /НДХ/, која је обухватала и данашњу БиХ, чинили су Срби побјегли од усташког клања.
Ту чињеницу потврђују сви извори од партизанских докумената, говора партизанских челника, те послијератних мемоара учесника рата.
Према документима насталим у току, а објављеним након рата у Зборнику докумената, у петом тому, књизи 30, 90 одсто састава дивизија насталих на тлу НДХ су и 1942. године чинили Срби.
Тако је у Шестој личкој дивизији било 96 одсто Срба, Седмој банијској 92 одсто Срба, Осмој кордунашкој 95 одсто Срба, 12. славонској 85 одсто Срба…
Чак је и комунистички вођа Јосип Боз Тито 1944. године приликом сусрета са британским пермијером Винстоном Черчилом у Казерти рекао да су се почетку рата против Нијемаца и њихових сарадника борили готово искључиво Срби.
„Морамо овдје подвући чињеницу да се у редовима Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије, од самог почетка па до данас налазе у огромној већини баш Срби, умјесто да то буде обратно“, рекао је тада Броз.
Тако је и састав првог ЗАВНОБИХ-а био већински српски, јер су Муслимани и Хрвати у огромној већини попуњавали јединице лојалне усташкој НДХ.