СРНА, 22. 2. 2025, Узалудна жртва или неминовна судбина?

Егзодус Срба из Сарајева 1996. Фото: Катера, Palelive, СРНА

На данашњи дан прије 29 година федералне полицијске снаге ушле су у Вогошћу, коју је прије тога напустила српска полиција, тако да је то била прва општина која је прешла у надлежност Федерације БиХ /ФБиХ/, а комплетном операцијом почетка егзодуса сарајевских Срба руководио је тадашњи федерални министар унутрашњих послова Авдо Хебиб.

Током егзодуса сарајевских Срба најпотресније сцене биле су сеобе посмртних остатака српских бораца, јер су поносне српске породице одлучиле да ексхумирају своје мртве и да их пренесу у Републику Српску, не желећи да муслимански вандали скрнаве гробове њихових најмилијих.

Након три и по године успјешне одбране Илиџе, Илијаша, Хаџића, Грбавице и дијелова општина Нови Град и Центар, погибија, рањавања, губитка имовине, а потом принудног избјеглиштва, сарајевским Србима егзодус је дјеловао као узалудна жртва, али и неминовна судбина.

Према историјским подацима и званичним документима, егзодус сарајевских Срба, који у ФБиХ називају „мирном реинтеграцијом“, почео је 17. фебруара 1996. године, на православни празник Задушнице, јер је планирано исељавање Срба са ових подручја требало да буде 19. марта те године.

Посебан проблем представљала је управо та чињеница да су такозване међународне институције нагло одлучиле да муслиманске власти преузму српске општине мјесец дана прије предвиђеног рока, што је додатно убрзало ионако велику трагедију сарајевских Срба.

МЕЂУНАРОДНА ЗАЈЕДНИЦА НИЈЕМА ПРЕД СТРАДАЊЕМ САРАЈЕВСКИХ СРБА

Српско Сарајево представљало је јединствен случај у бившој БиХ по томе што се Дејтонским споразумом од више од 150.000 људи који су одбранили свој град захтијевало да у миру пристану на власт ратних противника.

Између дејтонског и париског самита, сарајевски Срби су референдумски одбацили диктат да морају прихватити муслиманску власт, остати у ФБиХ и бити шеријатски озакоњени.

Међутим, париски скуп, одржан 14. децембра 1995. године, осим церемонијалности и протоколарности, није се ни осврнуо на демократски изражену вољу народа Српског Сарајева.

Међународна заједница је тада саопштила да ће 23. фебруара полиција муслиманско-хрватске федерације ући у Вогошћу, Нови Град и Центар, 29. фебруара у Илијаш, 6. марта у Хаџиће, 12. марта на Илиџу и у Трново, а 19. марта у Ново Сарајево и Стари Град.

Према попису из 1991. године, у Сарајеву је живјело 157.000 Срба.

СРБИ СУ СЕ ОДУПРЛИ ЗЛОЈ НАМЈЕРИ ЗАТИРАЊА ЊИХОВОГ ПОСТОЈАЊА

Историчар Драга Мастиловић изјавио је раније Срни да би се цијела историја српског народа на простору Сарајева могла сажети у реченицу да је то био веома дуг, вишевјековни континуитет трајања и затирања, јер колико дуго Срби трају на овим просторима, толико трају и настојања да се они, ако не сасвим затру, оно барем сведу на мјеру и простор који другима одговара,

„Оно што се десило сарајевским Србима у посљедњој деценији 20. вијека представља врхунац процеса затирања и то не само физичког већ и економског, културног, духовног, историјског, да би се то на крају претворило у затирање памћења и права на памћење које, нажалост, и данас траје“, појашњава Мастиловић присјећајући се трагичног егзодуса сарајевских Срба који је почео 22. фебруара 1996. године.

Према његовим ријечима, Сарајево у том ратном периоду уопште није био опсједнут већ подијељен град, у чијем муслиманском дијелу је постојао чврст унутрашњи обруч који није дозвољавао цивилима да напусте дијелове града под контролом муслиманских снага.

Предсједник Скупштине Организације војних старјешина Републике Српске пуковник Благоје Ковачевић рекао је Срни да борба српског народа деведесетих година није била само оружана борба за одбрану простора на коме су живјели Срби, него и доказивање да је ријеч о просторима на којима су Срби живјели вијековима, јер су њихови преци ту били старосједиоци који су вијековима равноправно градили све сегменте живота.

БИБЛИЈСКА СЕОБА ЛЕДОМ, ТУГОМ И ПРКОСОМ ОКОВАНА

Он је подсјетио да је зима тих мјесеци 1996. године показала најсуровију страну, снијег је падао сваки дан, наноси су били високи, а температура је ноћу падала и испод минуса 20 степени Целзијусових, тако да се егзодус сарајевских Срба одвијао под изузетно тешким условима.

Према његовим ријечима, тражење новог дома на Палама, у Братунцу, Бијељини, Зворнику, Требињу, Милићима, Сокоцу, Рогатици, Гацку, Билећи Брчком, Бањалуци, Добоју или Приједору била је својеврсно магновење, кошмар и готово библијска сеоба.

Режисер Драгољуб Драган Елчић рекао је раније Срни да је око 130.000 Срба у фебруарском и мартовском невремену 1996. године кренуло у неизвјесност, из отетог им града у јединственом догађају у савременој историји, постдејтонском пресељењу егзодусу у коме су одлазећи са вјековних огњишта понијели са собом и своје мртве.

„Срби у колони напуштају град /Сарајево/. То је колона живих и мртвих. Око 3.500 погинулих српских бораца ископано је из гробаља свих сарајевских општина. А та глина је тешка, много тешка. Сваки дан сам копао гробове са својим сународницима и саборцима и снимао камером. Копали смо мртве да би заједно кренули са живима у непознато“, каже Елчић.

Он сматра да је егзодус сарајевских Срба догађај који говори о посљедицама трагичног сукоба у БиХ и посебно симбол саможртвовања сарајевских Срба зарад мира и стварања Републике Српске.

 
САРАЈЕВСКИ СРБИ СУ СЕ ЖРТВОВАЛИ ЗА РЕПУБЛИКУ СРПСКУ

Демобилисани борац Војске Републике Српске Васо Елез каже да је многим Србима лакше било преживјети рат бранећи своје породице у одбрани слободе и достојанства, него прихватити и проживјети егзодус из тадашњих сарајевских оштина Илијаш, Хаџићи, Илиџа, Вогошћа, Ново Сарајево, које су након Дејтона припале ФБиХ.

„Крај 1995. и почетак 1996. године обиљежила је незапамћена хладна и сњежна зима на овим просторима која је била со на рану сарајевским Србима који су под притиском и пријетњама муслиманских власти морали да напусте вјековна огњишта и да се, упркос свим недаћама, у непрегледним колонама преселе на територију Републике Српске носећи са собом дијелове покретне имовине, али и посмртне остатке своје родбине и предака“, присјећа се Елез у изјави Срни.

Сарајевска голгота Срба 1996. Фото: Вечерње новости, Р. Миловић

Оно што су Срби сачували у рату, на бојном пољу, истиче он, изгубили су за зеленим столом у Дејтону тако да, иако су биле под контролом српске војске, општине Илијаш, Хаџићи, Илиџа, Вогошћа и Ново Сарајево, али и дио Старог Града, додијељене су муслиманско-хрватској федерацији.

„Та власт им није гарантовала никакву безбједност, напротив, Срби су били изложени безочним пријетњама да ће бити ухапшени сви борци Војске Републике Српске, а изостала је и подршка мировних снага, односно представника међународне заједнице у БиХ“, истакао је Елез, који је секретар Борачке организације Источно Ново Сарајево.

Он подсјећа да је тада био утврђен план изласка из Сарајева према којем су Срби из Илијаша кренули ка Зворнику, из Вогошће у Вишегард, са Илиџе у Требиње, из Хаџића у Братунац и из Новог Сарајева дијелом у Брчко, а дијелом у Фочу. Знатан број их је нашао уточиште на подручју тадашњег Српског Сарајева, а само у Лукавици у бивше објекте касарни „Слободан Принцип Сељо“ и „Славиша Вајнер Чича“ населило се око 5.000 прогнаних Срба.

Елез је истакао да су Срби из Хаџића уложили огроман напор да, осим своје покретне имовине, у Братунац преселе и погоне Ремонтног завода и наставе са производним процесом ове фирме намјенске прооизводње.

МАЛИ ЗЕЈТИНЛИК И ХРАМ У МИЉЕВИЋИМА – СВЈЕДОЦИ СРПСКОГ СТРАДАЊА

„Око 1.000 погинулих бораца са сарајевског ратишта ексхумирано је тада и њихови посмртни остаци пренесени су и сахрањени на новоформираном војничком гробљу Мали Зејтинлик на Сокоцу, а тијела многих страдали Срба, што војника што цивила, породице су сахраниле на другим мјестима у Републици Српској“, навео је Елез.

Према његовим ријечима, Срби са Грбавице посљедњи су напустили Сарајево 16. марта 1996. године, а већ 19. марта ово сарајевско насеље пало је под контролу муслиманских власти.

„Војска и цивили, под вођством цивилне власти и нашег бригадног свештеника протојереја ставрофора Војислава Чаркића, кога су парохијани од милоште звали поп Жућа, на рукама су тада у нијемој колони уз Враца изнијели крст и звоно са освештаних темеља цркве која је требало да буде изграђена на Грбавици. Чин освештења обавили су Његова светост патријарх српски Павле и патријарх цијеле Русије Сергеј Други“, сјећа се Елез.

Тај крст и звоно данас доминирају новоизграђеном Црквом Светог великомученика Ђорђа у Миљевићима.