СРНА, 3.4.2017, Кад душа умре

Мостарац Јездимир Ијачић преживио је два логора – 1941. и 1992. године. Мучен је и понижаван, али за те ужасе никада није добио никакву надокнаду, већ му је речено да је случај „застарио“.

ТРЕБИЊЕ, 3. АПРИЛА /СРНА/ – Јездимир Ијачић /86/, као десетогодишњи дјечак преживио је усташки логор Глина и мислио да никада више неће осјетити страхоте заточеништва, али судбина се сурово поиграла са њим и након педесет година завршио је у злогласном логору Ћеловина у Мостару.

Два пута логораш, два пута вођен на мучеништво, овај Мостарац, који сада живи у Требињу, одлучио је да настави да се бори за истину, да не посустане у доказивању да је неправедно да тужбе против злочинаца застаре, када су ране још свјеже.

И данас се Јездимир сјећа када су усташе августа 1941. године њега, петоро браће и сестара и мајку Ковиљку одвели из породичне куће у Мостару у концентрациони логор Јасеновац, гдје су мушкарце од 15 година заувијек одвојили /никада се кући нису вратили/.

„Нас су протјерали у Глину, а одатле у Госпић“, сјећа се Јездимир и каже да је у логору био од половине августа до половине децембра и да се сјећа страха, панике, покушаја бјекства, понижења, молби, преклињањањa, јаука, очајања.

Интервенцијом Италијана, логор у Госпићу је затворен – његову мајку и преосталу дјецу пребацују у Двор на Уни, па на слободу у Мостар.

Јездимиру је остала упечатљива слика Италијана који га је питао колико има година и дао му папир са исписаним бројевима до десет. Након што је прстом показао на број 10, Италијан га је помиловао по коси и рекао: „Piccolo non morirai“.

„То је значило да нећу умријети“, прича Јездимир.

Вратио се са браћом, сестрама и мајком у Мостар. Када је одрастао запослио се као жељезничар и тако све до пензије.

Онда, 1992. године, слиједе нове страхоте. На Видовадан, 28. јуна, војна полиција ХВО-а упада у кућу Ијачића у Мостару, након чега Јездимира и његову супругу Љубицу одводе у логор Ћеловину.

Одузели су им кључеве од стана и одвели их прво на Економски факултет, гдје је била стационирана милиција.

Јездимира су одмах тукли – ударали су га по цијелом тијелу. Љубица није могла да гледа страшну тортуру над њеним супругом и онесвијестила се.

„Одатле нас одводе у Ћеловину, гдје нас раздвајају. Мене одводе на спрат, супруга остаје у приземљу. Усташе нам кажу да више немамо имена – само бројеве“, прича Јездимир.

Њега су сваки дан водили на принудни рад, ломили му ребра, од батина и удараца кундацима оштећен му је бубрег.

Каже да их је камионом на рад возио Мате Шунић, који је био окићен са двије дјечије кошчице, награда за рушење цркве и гробнице пребиловачких мученика.

Сјећа се Јездимир и Пере Николића, управника Ћеловине, који га је питао – зашто није убијен, али и Анте Пека, који је наредио да га снесу са спрата Ћеловине, јер од батина није могао да хода.

„Питао је ко ме је тукао? Одговорио сам да он то боље зна. Рекао ми је да направим жалбу. То сам учинио иако сам мислио да нема сврхе. Али, ипак је имало, јер ме више нису тукли“, каже Јездимир.

Он и супруга су након 52 дана размијењени у Долу код Стоца.

Године су пролазиле, а Јездимир није могао да нађе мир, па је 25. септембра 2007. године, заједно са још четворицом бивших логораша тужио Федерацију БиХ за претрпљени душевни и физички бол.

„Душа ми је уништена, тај бол је можда био најснажнији када сам добио одговор да ми је случај – застарио“, истиче Јездимир.

Пресуду Основног суда у Требињу донесену 29. децембра 2011. године, по којој му за претпљење тортуре одређују за исплату 43.200 КМ, Окружни суд у Требињу двије године послије одбија, због, како је наведено, застарјелости потраживања накнаде штете, што је потврдио и Врховни суд Републике Српске.

„Колико ја знам, злочин не може да застари, као што није ни мој бол, због чега сам се жалио суду у Стразбуру. Не могу да дозволим да пониште моје патње“, истиче Јездимир, који, поред свега што га је задесило, мора да плати и судске трошкове.

Тренутно тешко живи са 360 КМ пензије, супругом и сином-борцем, који још нема посао.

Приредила: Милосава СУПИЋ