СРНА, 30.1.2018, Пакао који су у јамама открили археолози током шездесетих година

Остаци творнице сапуна Фото: Меморијални центар Доња Градина

Истраживаче који су радили на откопавању /мањег/ дијела јасеновачког комплекса током шездесетих година прошлог вијека највише су шокирале бројне дјечије чизмице за малишане предшколског узраста. Ови предмети су припадали убијеним жртвама и набацани су на њих прије затрпавања јаме земљом…

БИЈЕЉИНА, 30. ЈАНУАРА /СРНА/ – У општој лицитацији бројем јасеновачких жртава, Срба, Јевреја, Рома, те антифашиста, хрватска страна нерадо цитира оне које су вршили ископавања током шездесетих година прошлог вијека и који свједоче да је само у /мањем/ дијелу концентрационог логора у јаме бачено до 130.000 људи.

Уз ову бројку, коју помиње вођа истраживања Здравко Марић, угледни археолог и некадашњи директор Земаљског музеја у Сарајеву, треба напоменути да 19 година након рата није било могуће одредити колико је тачно људи убијено.

Многи лешеви су бачени у Саву и на друга мјеста, па нису ни могли бити урачунати у укупан број. Тако су убројани само они који су завршили своје животе у јамама.

Ипак, постоји велики број сведочења о масовним егзекуцијама и бацању лешева у ријеку и на друге локације, које тада нису отваране нити испитиване.

Основана је претпоставка да је, када се урачунају убијени и у већем дијелу логора на хрватској страни, та црна бројка много већа. Мада ни тамо нико не може да утврди колико је људи заиста убијено због времена које је прошло од завршетка рата до ископавања у Јасеновцу.

Тај број, према рачуници историчара и археолога, износи више стотина хиљада убијених, и то само оних који су бачени у јаме.

Здравко Марић и тим који је предводио, оставили су свједочанство и податке о начину рада и рачунању броја жртава, те њиховој старости, што даје јасну слику шта се у Јасеновцу заиста дешавало.

Треба напоменути да је рад на ископавањима прекинут, јер многи чланови тима, који је био састављен из свих југословенских република, нису више физички ни психички били у стању да наставе посао након онога што су у Јасеновцу затекли.

На основу изјава преживјелих логораша, па и ухваћених усташа сазнало се да су људи убијани и закопавани и на бројним, до тада, непознатим мјестима, да су убијани и убацивани у бајере, чија су дна очишћена без проучавања садржаја муља.

Такође, жртве су укопаване и у „насип смрти“ у логору Циглана, те у великом броју убијани на обали и бацани у ријеку Саву, извођени из теретних вагона којима су довожени у логор. Колико је у комплексу логора Јасеновац заиста убијено људи вјероватно се неће никада тачно ни сазнати.

Ријека Сава је одроњавањем десне обале 1981. и 1989. године разорила двије масовне гробнице у близини насипа на овој страни. Гробница одроњена 1981. године била је дугачка 73 метра, а истраживањима 1963. и 1964. године откривене су 162 дугачке гробне јаме.

Од тога, педесетак њих биле су масовне. Утврђено је да се у неким јамама налазе два слоја посмртних остатака јасеновачких жртава. На цијелој Градини, број жртава на метру квадратном гробнице могао се сигурније утврдити једино на гробној јами број 112Б.

Гробница је била дугачка 60 метара, а сондиран је само један њен крај величине 6 са 2,5 метара. Антрополози су на овом простору, површине 15 метара и дубине 1,80 метра, пронашли остатке 13 убијених особа на метру квадратном.

Међутим, ни ови подаци не могу бити мјерило за израчунавање броја јасеновачких жртава. Tо илуструју сондирања из 1989. и 1990. године /26 јама/, која су открила искључиво мање и плиће јаме, што указује на могућност откривања до сада непознатих гробних јама.

Узорак дијела, односно само краја, гробница 112Б даје најужаснију слику јасеновачких злочина. У њој је идентификовано 48 жртва млађих од 14 година, 14 убијених било је старости од 14 до 18 година, 34 су биле старе до 25 година, 32 жртве имале су до 35 година, до 50 година било је 28 убијених, а остали су имали изнад 50.

Непосредно испод површине гробнице до дубине од око пола метра, нађен је велики број грумења и груменчића креча. На дубини од једног метра испод површине појавили су се остаци одијела, нераспаднута обућа и кишобрани.

Међу овим предметима највише су шокирале бројне дјечије чизмице за малишане предшколског узраста. Ови предмети су припадали убијеним и набацани су на њих прије затрпавања јаме земљом.

Испод дубине од 1,80 метара налазио се слој тврђег стерилног наплављеног ријечног пијеска, наводи археолог Здравко Марић.

Због дуготрајне влажности овог терена очувало се нешто меса на људским костима, а у свим лобањама очуван је, мало дехидриран и смањен мозак.

На свим лобањама у потпуности је очувана коса, а просиједа и сиједа доказ је убијања стараца. Код многих жена, претежно код дјевојчица, коса је била сплетена у плетенице. Ријеч је, углавном, о особама сеоског поријекла.

Већина људи, њих око 90 одсто, убијано је ударцем овалног чекића, дугачког око 12 центиметара, пљоштимице у главу.

Жртве су очигледно доведене из својих кућа и на Градини, без прелажења Саве и уласка у логор, убијане. Највјероватније је ријеч о становницима поткозарских села, закључили су истражиоци током дјелимичног ископавања дијела јасеновачког комплекса.

Јасеновачки пакао трајао је од 20. августа 1941, када су у Јасеновац допремљени први логораши, па све до 22. априла 1945. године.

У цијелој овој ужасној причи јасно је да су у Јасеновцу војници, усташе и дијелови војске добровољаца Независне Државе Хрватске масовно убијали цивиле, ненаоружано становништво – највише Србе, Јевреје и Роме, те оне Хрвате и муслимане који су сарађивали или били у блиском сродству са партизанима или илегалцима.

Елаборати о истраживањима, са комплетном документацијом, предати су у четири примјерка Републичком одбору Савеза бораца НОР-а у Сарајеву 1965. године.

Предата је и сва оригинална документација, сачињена на терену током истраживачких радова.

Све што су релевантне особе које су ископавале Јасеновац или биле упознате о истраживањима откриле и научно израчунале говори да је у Јасеновцу на најужасније начине убијено више стотина хиљада људи – од мале дјеце од старих лица.

Све друго су политичке игре, покушаји једног великог дијела политичке јавности у Хрватској да избрише сваки траг о геноциду у усташкој Независној Држави Хрватској, те да догађаје из ратова деведесетих година прошлог вијека изједначи са масовним расним и вјерским егзекуцијама које је вршила усташка солдатеска.

Приредио: Ненад ТАДИЋ