СРНА, 30.7.2016, Почетак краја постојања Срба у ливањском пољу почео 30. јула 1941. године

Спомен, илустрација Фото: Глас Српске

БЕОГРАД, 30. ЈУЛА /СРНА/ – Предсједник Управног одбора Удружења „Огњена Марија Ливањска“ Гордана Достанић изјавила је за Срну да је покољем Срба у Ливањском пољу прије 75 година почела завршна фаза у вишевјековном настојању оних који су жељели да Срби трајно нестану са тог подручја.

Она је нагласила да ће ливањски Срби данас из разних крајева доћи у Ливно да мирно и достојанствено одају помен својим најмилијим, јер готово нема српске породице из Ливна која у свом породичном сјећању не носи ожиљке из 30. јула 1941. године када су усташе мучки убиле најмање 1.600 Срба.

„У Ливањском пољу готово и нема породице која није страдала. Неке су потпуно затрте и од 1941. године их више нама“, напоменула је Достанићева и као примјер навела село Полињево у којем је убијено свих 240 становника и село Лиштани у којем су убијени сви Срби.

Крвави усташки пир је на данашњи дан прије 75 година готово празне од Срба оставио и села Чепразлије, Рујан и Челебић, а они који су након злочина ушли у локалну школу у Челебићу, гдје су убијена српска дјеца и жене, свједочили су о стахоти призора.

„Они који су ушли у школу након злочина кажу да су до чланака ишли кроз усирену крв. И да су на стубовима и довратцима за које су жене биле мучене налазили њихове скалпове-откинуте плетенице за које су биле везане“, рекла је Достанићева.

Она је подсјетила да је у јами Равни долац убијено 218 жена и дјеце и да је 13 жена и један мушкарац преживјело покољ и остало да свједочи о њему.

„Велика стратишта ливањских Срба биле су ливада код хотела `Пролог`, јаме Тушница и Камешница и шума Копривница на Боровој глави према Купресу гдје су погубљене породице најугледнијих Срба – Ливњака тог времена“, рекла је Достанићева и нагласила да починиоци тих злочина углавном остали без казне.

Према њеним ријечима, било је покренуто неколико процеса у којим је неколицина тих усташа осуђена, али већина њих није. „Живјели су нормално, мислим нису политички и економски санкционисани, а не знам да ли су нормално могли живјети са својом савјешћу“, каже Достанићева.

С друге стране, навела је Достанићева, Илија Радета, који је једини преживио погубљење мушке српске популације на ливади код „Пролога“, о злочину је морао ћутати.

Она је указала да је 1991. годину Ливно дочекало са 7.000 до 8.000 Срба, а да их данас у укупној популацији има свега два одсто и то претежно старијег живља.

„Ако се вратимо у историју, а према пописима који су радили други, а не Срби, у вријеме Турске био је подједнак број Срба и Хрвата на подручју Ливна са јачањем присуства муслимана. Са доласком Аустроугарске досељаване су католичке породице тако да је временом и политиком тадашње власти дошло до смањења православне популације“, рекла је Достанићева.

Она је поновила да је почетак краја постојања Срба на подручју Ливна отпочео баш на велики православни празник Огњену Марију 1941. године, да је знатан број Срба колонизован 1947. и 1948. године, а да је 1991. година била завршница.

„Без обзира на оно што се догодило раније и на злочине над Србима и из Првог свјетског рата, коначно и пресудно за нестанак Срба са тих подручја био је крај јула 1941. године“, категорична је Достанићева.

Према њеним ријечима, Удружење „Огњена Марија“ и Српска православна црква чине оно што могу да 23 српска малишана, колико их укупно данас има на простору Ливна, учини свјесним да припадају једном већем националном корпусу и једном „много већем народу него што их има у Ливну“.

„Трудимо се да оду на неку екскурзију, да обиђу светиње. Организовали смо веронауку, а у оквиру веронауке и часове ћирилице. Просто да онолико колико је у могућности да се одржава веза и да се његује национални идентитет“, рекла је Достанићева.