СРНА, 5. 10. 2023, Српска памти: Планина без дјеце – Сјећање на Козарчане

Козарачка деца Фото: СРНА

Козарчани су проживјели животе у паузама ’дугог кретања између клања и орања‘, као што је, говорећи о српској историји, написао књижевник и нобеловац Иво Андрић

Идеш ли роде?
(Петар Кочић)

За козарску породицу Пралица, као и за хиљаде других породица из тог краја, историја је имала кружни ток – од избјеглиштва до избјеглиштва, односно, остали су прогнаници од рођења до смрти.

ЋУTАЊЕ О МРЖЊИ И ЗЛОЧИНУ

Нијемци су 1942. године организовали ’чишћење‘ Козаре, односно сламање устанка српског становништва које је спасавало живу главу у усташкој Независној Држави Хрватској, у коју су доспјели ни криви ни дужни.

Хрватске усташе су острашћено и са неисцрпном мржњом и презиром на најопскурније начине палили српска села на Козари и мучили људе.

Жене и дјецу су као стоку (праву стоку су побили у шталама и по пропланцима, јер је била српска, односно у власништву шизматика) у колонама отјерали у Јасеновац и друге логоре.

На све то надовезала се смрт од тифуса, који увијек коси гладне, уморне и жртве изложене нехигијени.

Посљедња пошаст бјеше послијератна власт, а највише српски комунисти који су велом заборава, уз пар камених споменика, ’миропомазали‘ десетине и десетине хиљада мртвих и измрцварених Козарчана и принијели их највећој националној самолажи и идеолошкој мантри југословенства, према којој су сви једнако били жртве и џелати.

Кривицу за геноцид над Србима (прво мушко дијете у селима на Козари стасало је за војску тек 17-18 година након рата) сносе хрватске усташе и њемачке ратне хорде, али кривицу идеолошког заташкавања и поравнавања кривице у деценијама које су услиједиле сносе, прије свих, српски политичари у Југославији.

Довољно је рећи да су козарска села добила струју тек деценијама након што су први пут престала да постоје у ватри националне и вјерске мржње.

Истовремено, мјеста у западној Херцеговини, из којих су регрутоване најекстремније усташе и највећи злочинци, тада су већ новцем дијаспоре и уз благослов власти изгледала као богато иностранство у односу на заборављену Козару.

СУДБИНА ЗЛОЈУТРА И ПРАЛИЦА

Сјећања и приче о масакру, паљевини и иживљавању усташа над женама и дјецом и данас су ноћна мора за потомке Козарчана.

Још у сјећању трепти долазак усташке Црне легије и распопамљени урлик пред вратима несрећне породице: „Злојутра, дошло вам је баш зло јутро!“.

И прича о Пралицама из села Кадин Јеловац једно је од безброј мучних предања о Србима тога краја, који су легли уз цвркут шумских птица, а устали уз штектање митраљеза и ножеве за вратом.

Љубомир и Драгиња Пралица вјенчали су се (почели да живе заједно) као, данашњим рјечником речено, тинејџери. Tо је било уобичајено за сиромашнија сеоска друштва тог доба.

Љубомира ће убити Нијемци или усташе током борби на Козари. У часу смрти имао је 28 година, четворо живе дјеце и једно мртво.

Драгиња је умрла од тифуса, носећи са собом троје дјеце у збјегу и мислећи о једном које је било у рату високо отприлике колико и пушка коју је носило.

Њих двоје су изродили петоро дјеце, али нека од њих нису регистрована, што због недостатка средстава да се у општинама то заведе како закон налаже, што због чињенице да су смрти новорођенчади биле честа појава.

Имали су Десанку, која је поживјела ваљда толико да јој дају име, па Анкицу, која је живјела цијелих 15 година више од несрећне сестре и умрла од туберкулозе коју је добила ратујући по Козари као ’курирка‘.

ВИСОКА И ЛИЈЕПА ЖЕНА ИЗ ЈАСЕНОВЦА

Треће дијете – Милена преживјела је рат и са најмлађим братом Миланом завршила, накратко, у Јасеновцу. Пили су воловску мокраћу умјесто воде и воду из локви.

„Нека лијепа висока жена“, како ју је Милена описивала, пописаће их са још неколико хиљада малишана, махом са Козаре, те одвести у Загреб у хранитељске породице.

Tа лијепа и висока жена, која им је спасила животе, била је, вјероватно, Диана Будисављевић. Али, то Милена и њен брат нису сазнали никада вољом тадашње идеологије.

Након рата, нова власт ће Диани Будисављевић одузети све спискове дјеце са њиховим идентификационим подацима и склонити их од очију јавности, оставивши десетине хиљада малишана да живе у заблуди о свом поријеклу или их нагнати да се траже преко разних новинских огласа.

Нека дјеца имала су несрећу да их распореде по домовима са католичким часним сестрама или по импровизованим логорима ’за прихват‘, односно судбину по принципу – ко је мали и слаб умријеће, а ко може да преживи глад и прљавштину тај ће имати неку будућност.

Милена је имала довољно година да бар зна ко је, а мали Милан неће се сјећати ничега ни када су их након рата раселили (било је више пресељавања), њу у другу породицу, а њега у неко прихватилиште послијератне власти из којег му се изгубио сваки траг.

Милена ће дјетињство и младост провести по домовима и безбројним хранитељским кућама, а почеће да ради са 14 година како би се прехранила.

Обрада, другог брата, наћи ће 15 година након рата преко неког случајног огласа који је у то доба почињао чувеним: „Зовем се тако и тако… Tражим тога и тога… Молим вас, ако је неко чуо…“.

СУСРЕT У ВОЗУ

Обрад се вратио у село након рата. Физички и ментално још дијете почео је испочетка, понављајући биографију свога оца. Подигао је некако кућу у Јеловцу, умјесто попаљене. Рано се оженио Марицом, као Љубомир некада Драгињом.

Понављајући пут своје породице, Обрад је дјеци давао имена сестара Милене и Анкице и брата Милана. Касније ће и он, затрпан немаштином и небригом друштва, покупити породицу и отићи да потражи опстанак и живот на другом мјесту.

Али, никада није стварно отишао из Јеловца и са Козаре, јер се од сопствене судбине не бјежи. Као и Буендије у Маркесовом роману „Сто година самоће“, који генерацијама понављају судбине својих предака, тако је и он остао заувијек дух мјеста у којем је и зачет.

Обрадов једини сусрет са другом сестром Анкицом, одмах након рата, у локалном возу близу данашње Козарске Дубице, парадигма је судбине Срба са тих простора.

Малог Обрада и тек нешто старију Анкицу, која је као дијете ратник преживјела пакао, спојио је анђео или ђаво у тих пар часова пута.

Брат и сестра се нису познавали, па се нису могли ни препознати. Једно је било сувише мало да запамти, а друго (Анкица) знало само сестру Милену.

„Исти си мој брат како су ми га описали“, рекла је Анкица бринући се о том дерану који је, попут хиљада сличних, након рата тумарао козарским крајем распитујући се за своје коријене.

Tек када је преживјелим сељанима описао сусрет са дјевојчицом која му је дала да једе, Обрад је сазнао да је то била његова сестра.

Мимоишли су се неповратно, јер Анкица није још дуго живјела. Нису се срели када су тражили једно друго, а спојио их је накратко воз – као дар или ругање судбине.

УСВОЈЕН ВИШЕ ПУTА

Милена и Обрад пронашли су Милана деценијама касније. Али не посредством неког државног органа или система спајања породица, који никада нису институционално обезбијеђени у Југославији, већ преко новинских огласа, као што су се и сами пронашли.

Милан је живио по свијету и годинама трагао за својим коријенима, а скрасио се у Међимурју. Имао је више разочаравајућих покушаја да нађе своје коријене и дуго бивао ’усвојени син‘.

О свом животу преко границе никада није говорио, али златни и раритетни упаљач ’дипон‘ поклонио је породици сестре Милене, исте оне од које су га одвојили и коју је, и након што су се поново нашли, посматрао са извјесном сумњом, не вјерујући да се напокон вратио међу своје.

Тек спојене Пралице поново ће, али сада заувијек, раздвојити нови рат. Потомци ће емигрирати у Шведску трбухом за крухом понављајући, на неки начин, судбину родитеља, али бар са главом на раменима.

ИЗМЕЂУ КЛАЊА И ОРАЊА

Обрад је остао одвојен од дијела своје породице и вратио се у Дубицу, под Козару, да бар сконча тамо гдје је рођен.

Милена ће свој животни вијек испунити у новом избјеглиштву. На крају, као и на почетку, у туђим кућама са пар завежљаја, у болести.

Сачекала је спас, али не више од ’лијепе и високе жене из Јасеновца‘, већ од бијелог анђела, који јој је, како је причала, обећао да ће је повести „када дође час“.

Милан ће, као унутрашњи емигрант и прогнаник од дјетињства, остати са својом породицом у Хрватској, одбијајући да буде још једном отјеран у ништа…

Tако су Козарчани проживјели своје животе између смрти, бијега и међусобне потраге.

Провели су свој вијек у паузама ’дугог кретања између клања и орања‘, као што је, говорећи о српској историји, написао књижевник и нобеловац Иво Андрић.

…Козара је лијепа и зелена,
Ал’ је нашом крви заливена.
Ој, дјевојко, драга душо моја!…

 
Пише: Ненад ТАДИЋ