СРНА, 6.11.2020, На данашњи дан њемачки окупатори наредили уништавање трагова злочина

Стрељање на стратишту у Јајинцима Фото: Музеј историје Југославије Бр. 15210, Википедија

БИЈЕЉИНА, 6. НОВЕМБРА /СРНА/ – Њемачке окупационе власти у Другом свјетском рату су на данашњи дан 1943. године, ради уништавања трагова злочина у Србији, формирале специјалну јединицу која је приморавала затворенике да спаљују лешеве на стратишту Јајинци, код Београда, на нишком стратишту Бубањ, у Чачку и Горњем Милановцу.

Процијењено је да је до априла 1944. године на том мјесту спаљено око 80.000 жртава.

Стрелиште у Јајинцима било је мјесто највеће егзекуције на територији окупиране Србије у Другом свјетском рату.

На овом стратишту су, према званичним, иако највјероватније непрецизним подацима, од љета 1941. до јесени 1943. године нацисти убили око 80.000 мушкараца, жена и дјеце.

У Јајинцима су стријељани људи због своје етничке припадности јер су нацистичким законима обиљежени да кваре „чистоту расе“.

Стријељани су српски устаници, идеолошки противници, углавном комунисти, али и насумично ухапшени цивили, као дио одмазде њемачких окупаторских власти у Београду, која је донијела проглас да „за сваког убијеног Нијемца мора бити убијено 100 цивила, а за сваког рањеног Немца, мора бити убијено 50 људи“.

Главне жртве масовних погубљена били су Срби антифашисти, Јевреји и Роми.
У Јајинце су редовно довођени и стријељани логораши из Бањичког логора.

Заробљеници осуђени на смрт довођени су у Јајинце Авалским друмом из београдских затвора и логора.

По изласку из камиона, жртве су, уском, кривудавом стазом, спровођене до мјеста егзекуције. На путу до стратишта некада би сатима чекали испод надстрешница импровизованих барака до тренутка када би дошао ред за њихово погубљење.

Командант стратишта у Јајинцима био је припадник Гестапоа, извјесни фолксдојчер по имену Еуген.

Стријељања су вршили војници Вермахта. Осим њих, стријељања у Јајинцима вршио је 64. полицијски резервни батаљон, који је био задужен и за чување логора Бањица, као и за извршавање масовних егзекуција на мјестима у околини Београда.

Посебно важно мјесто у хијерархији 64. полицијског батаљона имали су управо фолксдојчери, који су узели активно учешће у свим акцијама полицијских јединица.

На стрелишту је за вријеме егзекуција подигнуто седам барака које су биле намијењене за исхрану немачких војника, за смјештај полицијског батаљона, за смјештај логораша који су чекали извршење смртне казне, те за смјештај команданта стрелишта.

За копање рака у Јајинцима у које су сахрањивана тијела стријељаних и угушених угљен-моноксидом били су ангажовани радници са Централног и Новог гробља у Београду. Масовне гробнице су копане за 100 до 300, а некада и више лешева.

Према свједочењима датим послије рата, Нијемци су спуштали тијела у раке и посипали танким слојем земље, да би посао закопавања даље настављали београдски гробари.

Тијела је прије укопа прегледао љекар гестаповац Херберт Јунг, који је издавао наредбе за убијање преживјелих, а некада би их и сам ликвидирао.