СРНА, РТ Балкан, 14. 5. 2024, Немамо где Жарку прислужити свијећу: Потрага за несталима без резултата

Део паноа са биографијама несталих на КиМ Фото: Удружење породица киднапованих, убијених и несталих са простора Косова и Метохије, СРНА

Од отмице српског рудара Жарка Спасића, који је био први отети Србин на Косову и Метохији, данас се навршило 26 година, а породица чврсто вјерује да су његови остаци прекривени асфалтом aуто-пута Приштина-Тирана и да га никада неће ни наћи, нити ће правда бити задовољена.

Брат отетог Симо Спасић свједочи за Срну да је тридесетшестогодишњи Жарко тог 14. маја 1998. године из породичног дома, у коjeм је оставио супругу Слађану са тек рођеном бебом и још двоје дјеце, отишао у редовну другу смјену и да га никада више нису видјели.

„То је површински коп Рудника Белаћевац у Дреници где Срби нису ни живели. Шиптари, терористичка УЧК (ОВК), одвели су га око 18.00, 19.00 часова према планини Чичавици“, прича Спасић.

Он је од једног Албанца сазнао да је Жарко одведен у логор Ликовац, којим је управљао Фатмир Љимај, и да га наводно чувају за размјену, а у међувремену је од породице тражено да му пошаљу гардеробу.

 
Још у глави одзвања разговор са братом

Породица Спасић је у једном тренутку преко пријатеља Албанаца дошла у могућност и да се телефоном чује са заробљеним Жарком, а тај разговор, како истиче Симо, одзвања му и сада у глави.

„Ја сам био са његовом женом, мојом снахом, и то је био тежак разговор и плакао сам… Уф… Он је викао: `Слађана, Слађана!` Ја питам: `Жарко ти си? Жарко, ти си?` Он ћути. Вероватно је био под надзором. Онда каже: `Дај ми Слађану.` Она не зна шта да му каже само понавља:`Жарко, жив си, жив!`“, присјећа се Симо.

Симо каже да је у једном моменту узео слушалицу од снахе и поручио брату да издржи јер је невин.

„Кажем му: `Жарко, да издржиш, Шиптари су те грешком узели! Ми не дугујемо крв. Ми не дугујемо новац. Ми смо добро живели са Шиптарима. Мораш да издржиш како год, морају да те ослободе!` Он каже: `Добро, добро, зваћу за сат-два.` Ја, пошто ми се чини да је његов глас снимљен, питам да ли зна са ким прича. Он каже: `Знам, мој брат Сима`“, прича Спасић.

 
Узалуд чекамо пуних 26 година

Спасић истиче да је у пратњи брата од стрица Вељка, који је касније, такође, киднапован из свог стана у Приштини, отишао код родитеља у Симовац, двадесетак километара удаљен од Приштине, да им јави да је Жарко жив, а да је о томе обавијестио и српску полицију у Обилићу.

„Одемо у то наше село. Прескочимо ограду. Ја лупам на врата, ћале изађе. Пита шта је било, а ја кажем да се Жарко јавио. Он пита: `Где је, јесу ли га пустили?` Ја кажем нису, али ће нас поново звати за сат-два. Ми се опет се вратимо у Приштину и чекај тај сат-два и чекај… Пуних 26 пуних година чекај тај сат-два“, каже Спасић.

Ја сам жив, а мртав човек

Он прича да је касније на мјесту логора Ликовац пронађено много касета са видео-записима испитивања заробљених, међу којим је и изјава његовог брата Жарка – на албанском.

„На снимку се виде два полицајца и један терориста у униформи УЧК како постављају питања мом брату на шиптарском, без преводиоца. Он зна шиптарски. Постављају им питања – `Шта је Милошевић, шта је радио?` Нека питања… мој Боже. Онда је мој Жарко рекао: `Ја сам жив, а мртав човек. Мени је криво што сам ово добио од комшија својих, којима ништа нисмо остали дужни, чак смо их чували и пазили. И што никада нећу видети моју децу, моје троје деце, ни оно најмлађе што је беба, син од 25 дана`“, сјећа се Симо Спасић.

Он каже да је најжалосније што су српски полицајци из интервентне јединице у Пећи гледали тај снимак, касету послали у Београд, а да нико није реаговао и затражио размјену.

„Гарантујем својим животом да су Шиптари, када су Срби ослободили задњу групу УЧК терориста из затвора у Србији, ону у којој су били злочинци браћа Маздреку, наредили УЧК да убију све логораше и да немају никакву одговорност“, прича Спасић.

Спасић је у годинама које су услиједиле, у оквиру Удружења за породица киднапованих, убијених и несталих са простора Косова и Метохије, током сваке размјене тражио брата Жарка и још деветорицу рудара који су отети послије њега 22. јуна 1988. године, али њихове посмртне остатке никада није преузео.

„Тамо у Ликовцу су били форензичари. Нашли су неке Србе. Не и Жарка, не и рударе Белаћевца. Петнаест Костића су нашли у масовној гробници у Волујаку. Нашли су Божаниће, Николиће…“, прича Спасић.

Спасић је увјерен да земни остаци његовог брата леже под ауто-путем Приштина-Тирана и да породица никада неће сазнати гдје је на крају окончао живот, нити имати гдје да му подигне споменик и прислужи свијећу.

„Киднаповали су њега, после и брата од стрица Вељка, са којим сам га тражио. Једно за другим, од туге, бола и направде умрли су ми стрина, стриц, отац, мајка, брат од стрица. Седам гробова имамо, куће су нам запаљене, узурпирана имања. Као што је Жарко задњи пут рекао да је – жив, а мртав човек, тако сам и ја жив, а мртав. Таквих је нас 320 мученика који још траже своје најмилије“, каже Спасић.

Породице киднапованих, убијених и несталих Срба са Косова и Метохије преузеле су до сада посмртне остатке око 2.500 сродника. Судбина 320 несталих Срба је и даље непозната.
Потрага за несталима без резултата: Процес три године блокиран због опструкција Приштине
Прве присилне масовне отмице догодиле су се код Дечана где је отето и убијено седморо људи. Сви су били старији од 60 година. Наредних година терористичка ОВК отела је више стотина Срба, неалбанаца и Албанаца који нису желели да уђу у тзв. ОВК

Процес тражења несталих са Косова и Метохије блокиран је већ три године због опструкција Приштине. Породице несталих су љуте, чланови породица којих је све мање чекају да сазнају судбину својих несталих. Тај број варира, али се не смањује – око 570 присилно несталих је Срба и неалбанаца на Космету, поручили су данас из удружења „Косовски страдалници“.

„Молимо по ко за који пут да се нас сете, не само када су конференције за новинаре, него да мало више загребу, јер се ствара слика да се више не зна ни у самој Србији колико је Срба пострадало, колико је манастира изгорело, колико је људи протерано“, навела је Гордана Ђикановић из удружења „Косовски страдалници“.

Занемарује се, указала је Ђикановићева, чињеница да су косметски Срби народ над којим је извршен геноцид.

„Од 250.000 прогнаних вратило се мање од два одсто – било у своје домове, било у неку другу средину. Ствара се утисак да нико не бави условима за враћање и опстанак Срба на КиМ“, нагласила је Ђикановићева, истичући:

„Пролеће је годишње доба које у нама буди бол. Већина злочина и отмица се догодила у пролеће од 1998. до 2000. године.“

Према речима председника Владине комисије за нестала лица Вељка Одаловића, читав процес је блокиран последње три године, откад се не састаје радна група Београда и Приштине.

Одаловић се осврнуо на проналазак прве масовне гробнице. Навео је да су новинари тада били позвани, али ниједан страни медиј није пренео шта је откривено, иако је било њихових новинара на лицу места који су му рекли да су уредно послали извештаје са терена.

„Видели су тела која пливају у језеру, видели су зид на којем су вршене егзекуције, на којем је било трагова свеже крви“, присетио се Одаловић, додајући:

„Наредног дана ниједан међународни медиј није известио о томе. Нико сем нас и домаћих медија није причао о томе. То је указивало још тада да постоји спрега медијске кампање за оно што је даље следило.“

Прве присилне масовне отмице догодиле су се код Дечана где је отето и убијено седморо људи, сви су били старији од 60 година. Наредних година терористичка ОВК отела је више стотина Срба, неалбанаца и Албанаца који нису желели да уђу у терористичку организацију и убијају Србе.

Отмице и убиства настављају се и након доласка међународних мировних снага на КиМ, а посебно у периоду од 12. јуна 1999. до краја 2000. године.