СРНА, РТРС, 15. 6. 2023, Тужилаштво БиХ слијепо за страдања Срба у долини Неретве; Помен убијеним Србима у Буни код Мостара

Обиљежено четврт вијека од страдања Срба у Мостару Фото: СРНА

Tужилаштво БиХ заборавило је ратне злочине над Србима у Мостару и у долини Неретве, поручено је данас са обиљежавања 31 године од егзодуса српског народа са овог подручја када је убијено 431 лице, а више од 30.000 људи напустило домове.

Тим поводом служен је помен у Старој цркви у Мостару и бачено цвијеће у ријеку Буну. Цвијеће је положено и на Споменик слободе у Невесињу и спомен-костурницу, а званичне делегације су посјетиле спомен-собу.

Замјеник предсједника Градског вијећа Мостара Велибор Миливојевић рекао је да још много породица није пронашло своје најмилије и да се након више од три деценије морају молити институције да реагују како би сви пронашли смирај.

„На овом мјесту су људи страдали, човјeчанство поклекло“, рекао је Миливојевић.

Он је нагласио да се све жртве требају уважити и да су све жртве исте.

„Док год не будемо имали снаге да дођемо на мјеста гдје су страдали други народи и истински се поклонимо, нећемо наћи заједнички смирај и праву будућност. Сви ми који имамо функције, дужни смо да се заједно окупљамо и да подржимо све породице страдалих и да истински уважимо жртве једни другима“, поручио је Миливојевић.

Предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила у Невесињу Аљонка Џелетовић рекла је да је Tужилаштво БиХ опростило ратне злочине над Србима јер је мали број пресуда за злочине.

„Ми имамо све доказе, фотографије са лица мјеста, то стоји под нечијом моћном руком и Срби у Мостару не добијају правду. Tужилаштво не занима наша страна истине“, навеле је Џелетовић.

Она је подсјетила да је у јуну 1992. у Мостару горјело све што је српско.

„Протјеривањем српског народа хтио се уништити један народ, истјерати трајно из Мостара. Све што су нашли преласком на лијеву страну су уништили, све доказе о постојању једног народа“, рекла је Џелетовићева.

Она је истакла да је од 13. до 15. јуна 1992. на подручју Мостара страдало и нестало 431 Срба, а до данас није пронађена још 81 особа.

„Tо су наше најтеже ране. Обновити грађевине и цркве је тешко, али наспрам тражења несталих, врло је лако. Tражење несталих је најтежи посао који је запао у ћорсокак. Прије три године смо идентификовали три лица, а недавно смо имали једну идентификацију. У Републици Српској се тражи 1.646 особа, а 650 тијела лежи у костурницама без имена. У ком вијеку живимо, какве су то методе тражења? Морају се мијењати методе и начини тражење“, казала је Џелетовићева.

Џелетовићева, која још тражи брата, након 31 годину кроз сузе каже да нема смираја и моли све институције и организације да помогну породицама да пронађу своје нестале.

Она је подсјетила да је на данашњи дан на Буни код Мостара страдало 29 особа, војника и цивила, а да се за седморо још трага.

Славица Славић рекла је да још тражи брата Синишу Марића, који је прије 31 годину нестао на Буни код Мостара.

„Годинама тапкамо у мјесту и чекамо да се пробуди нечија савјест како би сахранили кости својих најдражих. Упркос свим доказима које имамо да су тијела ту, ми немамо дозволу да извршимо ексхумацију. Имамо доказе да на Буни постоји јама, ексхумиран је један дио тијела и ексхумација је заустављена. Није дозвољено да буде завршена“, казала је Славићева.

Новка Маврак, чији је муж страдао у мају 1992. године, рекла је да су у данас болна сјећања на љето 1992.

„Српски народ из Мостара бјежао је на сваку страну, аутима, пјешке преко планине према Невесињу. Гледала сам свега и свачега, ко није побјегао, завршио је трагично“, навела је Мавракова.

Старјешина Саборне цркве Свете Tројице у Мостару Душко Којић рекао је након помена да су молитве упућене за све настрадале, да их Господ настани у царству своме гдје нема бола и патње кроз коју су прошли борећи се за слободу.

Обиљежавању су и начелник Невесиња Миленко Авдаловић, начелник Билеће Веселин Вујовић, начелник Источног Мостара Божо Сјеран, генерални конзул Србије у Мостару Васо Гујић, представници породица страдалих, удружења проистеклих из Одбрамбено-отаџбинског рата, као и ратни команданти Невесињске бригаде.

У јуну 1992. у неколико јунских дана од Чапљине до Брадине протјерано је више од 30.000 Срба, запаљена и уништена већина имовине, а више стотина лица погинуло и нестало.

У великој војној акције Хрватске војске, ХВО-а и ХОС-а, којом је командовао генерал Јанко Бобетко, дошло је до егзодуса и великог страдања Срба у долини Неретве.

Напади су почели 7. јуна на Домановићима, а 14. и 15. јуна водиле су се борбе у градској зони Мостара.

Саборна црква Свете Tројице у Мостару, симбол и срце српског идентитета Мостара и тада највећа православна богомоља на Балкану, запаљена је 15. јуна 1992. Након тога запаљени су и сви православни храмови у долини Неретве, а већ 18. јуна већина српског становништва Мостара протјерана је из свога града.

У јуну је запаљен и порушен м Манастир Житомислић, Стара црква Пресвете Богородице, а након тога у Епархији захумско-херцеговачкој и приморској оштећен је и девастиран најмање 81 објекат Српске православне цркве. Од овога броја њих 24 налазили су се на подручју општине Мостар.

Према подацима Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и несталих лица, у регији Херцеговина убијено је 1.576 лица. Tоком 1991. године убијено је 28 лица, 1992. године 1.020, 1993. године 198 лица, а 1994. године 143.

Године 1995. убијено је 155 лица, након 31. децембра 1995. године 27, те још пет за која није могуће са сигурношћу утврдити тачну годину страдања.

Према полној структури, убијено је 1.413 мушкараца и 163 жене. Статус војника имало је 1.171 лице, а 405 њих били су цивили.

На подручју општине Мостар убијено је 526 лица српске националности, и то 380 војника и 146 цивила. Посматрајући полну структуру, ријеч је о 470 мушкараца и 56 жена.

Осим ових лица, најмање девет цивила и 49 војника из Мостара смртно су страдали изван територије општине Мостар. Tо укупну бројку страдалих повећава на 584 лица, а још се трага за 83 лица.

Према прелиминарним резултатима истраживања на територији Мостара, постојало је десет логора и мјеста заточења за Србе. Срби из Мостара одвођени су и у логоре у другим општинама, те је евидентирано да су затварани у најмање 28 логора и мјеста заточења. Ови подаци не обухватају мјеста заточења која су се налазила у приватним објектима, гдје су Срби затварани појединачно или у мањим групама.

Најзлогласнија мучилишта били су некадашња војна амбуланта, сједиште ХОС-а, затвор „Ћеловина“ у Мостару, али и логор „Дретељ“ у Чапљини, логор у Љубушком, те злогласни логор „Лора“ у Сплиту.

Према до сада обрађеним подацима, током рата у великим размјенама између зараћених страна евидентирано је најмање 843 српских логораша из Мостара и других мјеста у долини Неретве.

Када је ријеч о судскима процесима за злочине над Србима у Мостару, пред Судом БиХ вођена су два процеса за злочине у логору „Дретељ“. У овим процесима правоснажно је осуђено шест лица. Остали поступци водили су се или се тренутно воде за злочине над Србима у долини Неретве и ријеч је углавном о злочинима почињеним на подручју општине Коњиц.

Осим уништавања материјалних трагова културе, идентитета и споменичке баштине, српски народ претрпио је и велику материјалну штету, с обзиром на то да је највећи број објеката који се налазио у приватном власништву био запаљен, опљачкан, оштећен или узурпиран. Укупна материјална штета никада није с прецизношћу утврђена.

Помен убијеним Србима у Буни код Мостара 

Паљењем свијећа и симболичним бацањем ружа са моста у ријеку Буну, у истоименом мјесту надомак Мостара обиљежена је 31 година од страдања Срба.

Јун 1992. остаће трајно урезан у сјећање српског народа из долине Неретве, када је у неколико дана од Чапљине до Брадине убијено више стотина Срба, а протјерано више од 30 хиљада. За њих је служен помен у старој цркви Рођења Пресвете Богородице у Мостару.

Сјећање на крвави јун ’92. године, када су ни криви ни дужни, очеви, мајке, синови, браћа одвођени од својих кућа, стријењани, а потом бачени у Буну никад неће изблиједити. На данашњи дан припадници хрватске војске, ХОС-а и ХВО-а, звјерски је убијено 29 српских цивила и бораца. Славица Славић и даље трага за братом Синишом Марићем. Највише боли, каже, што овај злочин никада није расвијетљен.

– 31 годину ми тапкамо у мјесту без неких резултата и сазнања мислим да је сувишно више и понављање свих нас, али без обзира на све то ми ћемо и даље долазити и тражити, значи не одустајемо – каже сестра страдалога Славица Славић.

На годишњицу обиљежавања страдања мостарских Срба, из Београда је дошла Јелена Бајић која и након више од три деценије, не зна гдје су посмртни остаци њеног дједа Миленка.

– То је оно што је најболније, мислим да су све жртве које су страдале на данашњи дан заслужиле да се пронађу и достојанствено сахране и да се коначно сазна њихова судбина – истиче Јелена Бајић, потомак страдалог.

Велики погром и егзодус Срба из Мостара, Чапљине, Стоца и цијеле Западне Херцеговине почео је 15 јуна 1992. године. У планираној хрватској војној акцији за три дана убијено је више стотина Срба. Након више од 30 година судбина 81 особе и даље је непозната, а злочини над херцеговачким Србима невидљиви правди и правосуђу.

– Морају се мијењати начини и методе тражења нестали, то су неки рекла бих последњи моменти када су и свједоци живи – каже Аљонка Џелатовића, предсједница Удружења породица несталих регије Источне Херцеговине.

На данашњи дан када је почело велико страдање и егзодус Срба, гранатирана је, затим запаљена и минирана Саборна црква Свете Тројице у Мостару, један од симбола града и тада највећи православни храм на Балкану.