СРНА, Спутњик, 16. 4. 2023, Моја Русија у Србији: Кавкаски орах израстао на Авали из гроба црвеноармејца

Спомен, илустрација Фото: Глас Српске

У новој епизоди „Моје Русије у Србији“ водимо вас на Авалу, на место где из гроба црвеноармејца расте кавкаски орах.

Октобар 1944. воде се последње борбе за ослобођење Београда у Другом светком рату. Раме уз раме са српским борцима боре се и војници Црвене армије, из свих делова бившег Совјетског Савеза.

Било је и добровољаца са Кавказа. У џепу су, често, носили нешто да их подсећа на родни крај. Један је у џепу носио орах. Погинуо је на Авали, а из његовог шињела никло је дрво – кавкаски орах. И данас је ту, скоро осам деценија касније, као живи споменик из Другог светског рата.

Историчари кажу да су кавкаски орах, пред велики пут или одлазак у војску или рат, по традицији, у торбице руских војника стављале њихове мајке, сестре и супруге – да их чува, храни и подсећа на дом који су оставили за собом.

Верује се да је овај кавкаски орах никао 1945. године. И даље даје плод, иако је већ времешан.

Отпоран је на зиму и мразеве. Долазе овде људи из целе Србије по расад. Долазе и да од мештана чују причу о храбром совјетском војнику који се храбро борио за слободу другог народа.

Београдска операција, у којој је учествовао и незнани јунак са Кавказа, представља једну од највећих и најзначајнијих битака на Балкану у Другом светском рату. Више од 20.000 људи је погинуло, од тога око 15.000 припадника немачких окупационих снага, док је близу 9.000 заробљено. У операцији ослобађања Београда страдало је и око хиљаду совјетских војника.

Та најтежа и одлучујућа битка Другог светског рата у Југославији почела је на Авали. Југословенске јединице и совјетски 4. механизовани корпус којим је командовао генерал Владимир Жданов успели су да брзим продором разбију јаче немачке снаге на прилазима граду, униште снажне немачке групације у околини Раље и на Авали и да потом у силовитом наступању избију на Бањицу.

Тих ратних дана, у подножју Авале, у једној предратној вили, на око 200 метара од кавкаског ораха и Авалског пута, формирана је и совјетска болница за збрињавање рањеника. У њој су радили совјетски војни лекари, али и југословенско особље – београдске медицинске сестре и лекари.

Привремена болница је била пуна рањеника. Лежали су на подовима, степеништима… Мртве су покопавали у близини, око Авалског пута, на месту где се данас налази кавкаски орах. Због тога данас кажу да је и ово место гробница незнаних јунака.

Много година касније власници парцеле, током некаквих радова и копања, овде су пронашли зарђало совјетско ордење, медаље и сатове, што сведочи да се ту налази заједничка гробница Црвеноармејаца.

Данас је овај кавкаски орах најнеобичнији споменик страдања совјетских ослободиоца Београда током Другог светског рата, али и симбол њиховог јунаштва. Многи историчари тврде да без Црвене армије Београд не би био ослобођен, а Београдском операцијом окончана је 1.287 дана дуга немачка окупација.

Ослободиоци Београда – маршал Сергеј Бирјузов, један од планера Београдске операције и генерал Владимир Жданов, командант Четвртог механизованог корупуса, нису погинули у борбама за ослобођење српске престонице, али су ту оставили своје животе. Београд је тако постао и град њихове славе и град њихове смрти.

Погинули су 19. октобра 1964. године када је, по кишном и магловитом времену, њихов авион ударио у Авалу приликом доласка на прославу 20. годишњице ослобођења Београда.

Оливера Икодиновић

СРНА, 16. 4. 2023, Ораси као успомена на погинуле црвеноармејце

БЕОГРАД, 16. АПРИЛА /СРНА/ – Дугих 79 година Љубинка Вуруна из насеља Бели Поток под Авалом чувала је у сјећању за младе, који не памте страхоте рата, два стабла ораха, изникла из плодова који су у својим џеповама носила два црвеноармејца погинула за ослобођење Београда у Другом свјетском рату, а који су сахрањени у близини њене родне куће.

Љубинки су недавно „Ветерански вјесник“ и Удружења ветерана „Бојево братство Русије“ за њен подвиг уручили високо признање, а из плодова ораха, које она тако брижно чува, израсле су младице које сад стреме небу на падинама Кавказа, Ингушетије, у Москви, али и у Донбасу у Украјини.

Шеф Одјељења за сјећање и патриотско васпитање при Координационом савезу руских удружења у Србији и овлашћени заступник „Бојевог братства Русије“ Олга Литина, која је трагом Љубинкине приче открила идентитет погинулих и допринијела да се о њој чује далеко ван граница Србије, рекла је СРНИ да ју је у старту заинтригирала старичина прича.

Љубинка се сјећала да су војници, који су спавали тик у соби до њене, били „тамнији у лицу“ од осталих и да су, када су погинули, сахрањени замотани у црвеној застави, што „фактички значи да су били официри“.

„Љубинка ми је рекла да је њена мајка за православне празнике палила свеће за војнике сахрањене у њиховом дворишту уз речи: `Oни су погинули хероји који нису наше вере, али нема везе – ми ћемо им палити свеће по нашем обичају“, наводи Литина.

Њу су те ријечо подстакле да истражи ко су били погинули војници, а одговор је нашла на споменику ослободиоцима Београда.

„Нашли смо два човека који су били муслимани са Кавказа. Све се поклопило, њихово звање, вероисповест и опис баке Љубинке која је у данима ослобођења Београда имала шест година“, објашњава Литина.

Она је на основу те информације позвала Кавкаски одред који се бави истраживањем прошлости и њиховог директора Хајбулаха Уморова.

„Они су почели истраживање ко су били ти војници. Нашли су их! Нису имали директне потомке, али постоје читава села са презименима која су имали и погинули“, рекла је Литина.

Прије двије године Литина је позвана у Каспи на Патриотску конференцију и том приликом је однијела плодове са Љубинкиних ораха.

„Ми смо однели те орахе на Кавказ и уручили их свечано. Они су их у октобру засадили на `Брду славе`и они су сад већ порасли. Такође су засађени и у Ингушитији“, истиче она.

Литина наводи да је прича о орасима презентована и на конференцији „Судбина војника“ у Русији и да су они тада „признати као јединствени природни споменик погинулим црвеноармејцима“.

Она открива да је један од Срба, који је био на тој конференцији, касније у Донбасу срео добровољце са Кавказа који се боре на страни Русије и који су га, сазнавши да је из Србије, питали: „Да ли знаш да су код вас у Србији порасли ораси из џепова наших хероја“.

Високи официри са Кавказа су, према истраживању Литине и свједочењу Љубинке Вуруне, погинули на Дан ослобођења Београда – 20. октобра 1944. године.

Сахрањени су у дворишту породице Вуруна, а послије су ексхумирани и поново сахрањени на централном гробљу у Београду.

Да није било баке Љубинке, која о орасима брине и не дозвољава насљедницима да их посјеку, црвеноармејци би били заборављени и остали тек имена на хладној мермерној плочи.

Овако су постали безвремена прича која расте, шири се и враћа повјерење у људскост и доброту.