Српски меморијал, 29. 1. 2025, Предраг Р. Драгић Кијук: Најезда нових варвара [In memoriam 29. 1. 2012]

Предраг Р. Драгић Кијук (1945-2012) Фото: Catena mundi, породична архива

ПРЕДГОВОР – О повампиреном европоцентризму

„Политика је посао’’
Лорд Солсбери

Летопис у књизи Најезда нових варвара, као суочавање хроничара и читалаца, у ствари представљају „колумне’’ које сам објављивао у гласилу Удружења књижевника Србије. Као главни и одговорни уредник Књижевних новина то сам редовно чинио у периоду од 1. априла 2001. до 31. октобра 2004, па је тај редослед задржан у првом делу ове књиге о нашој свакодневици. Да би ова хронологија била потпуна објављујe се у овом прегледу и неколико „колумни“ које су због простора (или актуелнијих збивања) у последњем тренутку биле избачене; ових неколико необјављених текстова (обележених звездицом) поређанo je хронолошки, према ондашњем предвиђеном плану за штампу. Други део ове хрестоматије о аномалијама садржи огледе који детаљније разматрају политичку патологију у чијем се центру интересовања, а без сопствене жеље, затекла и судбина српског национа на размеђу XX и XXI века. Од четири огледа једино је други по редоследу објављен у Књижевним новинама.

После етничког чишћења Срба у Хрватској, Босни и Херцеговини, на Косову и Метохији, после првог рата у историји Европске заједнице односно казнене експедиције 19 земаља против Срба 1999. – летописцу није остало ништа друго до да у миру као продуженом рату бележи случајеве лицемерја и хипокризије евроатлантске цивилизације. Да јунаци ових колумни нису само личности кажњивог моралног нивоа већ изнад свега посвећени расисти, потврђује и запажање Дејвида Бајндера, дописника Њујорк тајмса, по коме је „Србија постала предмет одвратности међународне заједнице, па чак и мржње. На политичко-интелектуалној глобалној оси, која иде од Париза и Лондона, до Вашингтона и Њујорка и све до Холивуда, антисрпски сентимент једнак је или чак и већи од онога који је постојао према нацистичкој Немачкој“.

Иако није била у сукобу ни са једном земљом НАТО-алијансе, Србију су просвећени варвари бестијално бомбардовали, српске етничко-историјске територије распарчали, а српски национ провели кроз програм анихилације. Евроатлантски политички лоби (пре свега Немачка, Америка и Ватикан) најзаслужнији је за разбијање Југославије (1991), економске санкције ЕЗ и ОУН против Србије и Црне Горе у оквиру треће Југославије (1991. и 1992), масакрирања резервиста ЈНА у Карловцу и Сарајеву (1991. и 1992), масакрирања српских староседелаца у Хрватској а у зонама под заштитом мировних снага (1992, 1993. и 1995), убиство 12 беба у Бања Луци (1992), поништавање Лисабонског споразума (1992) и отпочињање рата у Босни и Херцеговини (како сведочи политички аналитичар сер Алфред Шерман).

Исти актери су једини кривци за преструктурирање НАТО-алијансе (1991) која је од чувара мира постала претња светском миру, за одлуку ЕЗ о признавању суверености Словеније, Хрватске (1992) те Босне и Херцеговине (без пристанка и српског, конститутивног народа), за перманентну сатанизацију Срба (од 1990), за кршење ембарга на увоз оружја (1991) и логистичку подршку свих страна у рату против Срба, за пооштрене санкције Савета безбедности (1993), за оснивање војног ad hoc Хашког суда (1993) ради прикривања удруженог злочина над Србима, што је својом усхитном изјавом Би-Би-Сију потврдио и Ричард Холбрук: „Схватио сам да је Трибунал… врло драгоцено оруђе… и употребили смо га да оправдамо све оно што је уследило“. Евро-атлантски политички гаулајтери су, несумњиво, главни злочинци који су извели етничко чишћење Срба у Хрватској и поништавање Републике Српске Крајине (1995), а потом административно гашење постдејтонске Републике Српске (од 1996), фаворизовано изгуривање Црне Горе из заједнице са Србијом (од 1999), признавање шиптарским терористима правa на залагања за независну државу „Косово“ (1999) те отварање произведених етничких случајева Мађара и Хрвата у Војводини, Влаха и Цигана у Србији, Шиптара у врањској („прешевској“) долини и муслимана – Бошњака у Рашкој области.

Штавише, евроатлантски лоби бомбардује Републику Српску, 1995, пројектилима са осиромашеним уранијумом, које користи и у војној агресији на Србе 1999. године. Ликујући у слави права моћи, то јест војној акцији под циничним називом „Милосрдни анђео’’, односно ратном уништавању (1999) српске инфраструктуре и колателарној штети у којој су страдавале школе, цркве, фабрике, обданишта, ТВ центри, цивили, пре свега деца – Велика Британија је, на предлог владе Тонија Блера и уз благослов краљице Елизабете II, наградила Хавијера Солану за ангажовање током напада НАТО-а на трећу Југославију. Тако је Европа (7. октобра 1999), већ бившег генералног секретара НАТО-а, Солану, окрунила титулом витеза најпрестижнијег британског Реда светог Михајла и светог Ђорђа.

Водеће европске земље су, по америчком диктату, згазиле свако право у свом крсташком походу, доказујући да за њих – заробљене хегемонистичком биографијом – право моћи има значај моћи права. Са особитом страшћу, следећи амерички политички програм, Европљани су, заједно са Американцима подржавали од лета 1999. шиптарско-муслиманска зверства над српским хришћанима и уништавање манастира, гробишта и цркава на Косову и Метохији – као што су, на исти начин, раније форсирали обрачун католика у Хрватској и муслимана у Босни са православним Србима. То је ваљда једини разлог што је угледни византолог Стивен Рансиман поход на православни српски национ и агресију НАТО армаде на Србију и Црну Гору разумео као „последњи акт западњачког варваризма против источног хришћанства“.

Америчка тоталитаристичка политика, која свет доживљава као кооперативне „људске и природне ресурсе“ уклопљене у пораст благостања вашингтонског „националог интереса“, нашла је у европском савезнику идеалног партнера – баш као што је у папској империји нашла најострашћенијег пропагатора. Било је природно што ће, заробљена сопственом биографијом, америчка пронијарократија програмирати распад комунистичке Југославије и подржати сецесионистичке жеље бивших Титових република. Разуме се, европска врхушка је, у вазалном придруживању Америци, препознала своју политичку шансу да изгубљени политички компас замени ревитализованом неоконквистом. Зато су Срби, као историјски народ, морали да плате велику цену будући да су постали сметња на динамичан начин започетом глобалистичком прекрајању света.

Одређени за одстрел и историјску смрт (јер је још 1909. Владан Ђорђевић у делу Die serbische Frage обелоданио европску пресуду о политичкој смрти Србије), над Србима је – од почетка индуковане југословенске кризе и разбијања титославије – спровођено сатанизовање и плански економски, војни, психолошки и медијски геноцид. Као прави амерички демократа, министар иностраних послова Џејмс Бејкер је, 1991, за Србе одредио нове границе – територију преткумановске Србије, а некадашњи амерички амбасадор у Београду Инглбергер баш као прави амерички хуманиста поручивао да се „српска деца неће смејати 50 година“.

Али, у ери медиокритетске цивилизације западних хришћана те изопаченог политичког идеала, питање смисла истине ако и неће опстати у царству политичке слободе није могуће порећи у царству духовне слободе. Зато се писац унапред одриче илузије да истину тражи тамо где је она попримила својства лажи. Тек не у антихришћанској Европи која је на крају XX века спирала своју злоћудну прошлост не би ли (после агресивног опита над Србима од 1991. до 1999) у XXI веку спровела наопаку намеру – да над жртвама изврши денацификацију. Зато је и истину коју је изрекао Симон Визентал, Европа лицемерно поништила у име савремених политичких интереса, иако та истина није ништа изгубила од своје чињеничне уверљивости јер гласи: „Злочини против Срба које су починили фашисти, хрватске усташе у прононсираном логору Јасеновац, морају бити разоткривени – злочини који су једнаки онима почињеним над Јеврејима у холокаусту“. Додуше, Европа је пребрисала из свог памћења и чињеницу да је само у XX веку три пута атаковала на Србе.

Најзад, било би апсолутно неодговорно тражити врлину истине у постхришћанској Америци. Зато и истичем: огрезао у хипокризији и корупцији, амерички Конгрес није место очувања истине и праведности као што ни уцењене УН нису стожер међународне арбитраже – тим пре што САД и без одлука УН отпочињу своје ратне акције. Увођењем Немачке у ОУН (1967) ова институција је поништила разлоге свог оснивања, као што је Америка поништила разлоге денацификације инструментализујући Немачку, посебно имајући у виду да је Немачка, кршећи сопствени устав, била активни учесник у рату против Срба 1999. године.

Уосталом, није ли Бертранд Расел давно установио да је „љубав према истини помрачена у Америци“. (2007)

НУМЕРАЛИЈА И ИДОЛАТРИЈА

Док се штампање овог броја приводило крају (почетком маја 2001), Американци су отпослали две комисије на „високом нивоу“ у Русију и Кину. Представници овог друштва у транзицији покушавају да убеде своје саговорнике у неопходност антибалистичке одбране САД, пошто то доприноси општем напору ове државе на хуманитарном плану, али не мање и напору да се свет демократизује. Како су Американци принципијелни противници екоцида онда није чудо што с надзором сабирају туђе нуклеарне пробе (Кина, Индија, Пакистан, Русија и Јужна Кореја) и што сматрају да је број усавршавања ракетног наоружања застрашујући. Штавише, иако не постоји објективна претња од ракетног напада на САД, ово друштво у транзицији захтева међународну сагласност на право изградње антибалистичке одбране.

Бројање туђих ракета и пројектила (и њихово замрзавање) има за циљ ревалоризацију првог америчког пројекта (1972) „националне ракетне одбране“ (под постмодерно-глобалистичким називом „Рат звезда“) и реализацију другог пројекта (2001) „антибалистичког штита“ (сада породично-песничког назива: „Син рата звезда“). Једина држава нуклеарне претње не сматра да се овим чином наставља трка у наоружавању нити да се поништава Споразум са Русијом (1997) о обустави градње ракета са бојевим главама. Уосталом, Пентагон је доказао да су њихови пројектили опасни али не и штетни, бар када су у питању ретардирани сродници ових пројектила – у које спадају и они са осиромашеним уранијумом а који су коришћени у хуманитарне сврхе приликом агресије на СР Југославију.

Малобројни али истакнути српски интелектуалци, који су у дослуху са светским процесима транзиције (које одликује идеолошки став више, а морални мање), такође дају свој допринос привржености нумералији, па и они следе систем завођења мировне културе и хуманистичког бројања.

Тим поводом је и професор Правног факултета у Београду Војин Димитријевић, гостовао (28. 4. 2001) на Другом програму Радио-Београда. Прецизније, угледни хуманиста и борац против политичке патологије – образлагао је свој став о напуштању Комисије за утврђивање истине, основане на предлог југословенске владе. Професор се, додуше, мање бавио тумачењем своје одлуке а више парадигматичним појавама српског друштва. С правом је устврдио да пребројавања злочина у недавним сукобима на тлу II и III Југославије не могу васпоставити хуманистичку будућност. Доказ је потражио у прошлости када се манипулисало бројем пострадалих у хрватском нацистичком логору Јасеновац. Ако је судити по тону логике размишљања професора Димитријевића бројање и није нека важна математичка операција, поготово што она не доприноси мирољубивој коегзистенцији. Уосталом, свету припада мука и од набрајања свих српских злочина у последњем рату а то је, ваљда, довољна мера за утврђивање транзиционе истине.

Свој допринос постмодернистичкој интернационали заложио је и главни уредник Завода за издавање уџбеника Петар Пијановић, обрушавајући свој перманентни дисидентски став против „идеолошке културе“. На примеру из историје (одредница о хрватском наци-логору Јасеновац у коме је извршен геноцид над Србима, Ромима, Јеврејима и антифашистима), Пијановић је показао сву штетност старомодних уџбеника историје, какви не могу постојати у новим друштвима владавине права. Тако је један од угледних српских есејиста, у програму латиничног Radija В92 (1. 5. 2001) истовремено назначио и педагошко конституисање „мировне културе“ – у којој ће опасност бројева заменити милосрдност. Уместо беспотребних знања о конц-лагерима уџбеници ће посвећивати пажњу малом човеку у рату, и његовим патњама, деци и женама пре свега.

Несумњиво, нумералију ће заменити идолатрија јер су теоретичари интервенционистичке демократије и хуманитарних акција укинули прошлост и садашњост. Будућност је, најзад, почела.

(2001)

ПИНОКИО

„Један ексер у једну руку, један ексер у другу руку, један ексер у једну ногу, један ексер у другу ногу и – готов Пинокио“. Ова неумесна, неедукативна, антихумана и асоцијативна реклама финансијера В92 најбоље показује програмски ниво гостију и промотера овог радија. Аутор истоимене приче, Карло Колоди (Лоренцини, XIX век), постидео би се у име свога јунака и захвалио на уступљеном простору. Али, хуманисте замењују дилетанти.

У геополитици се цитирана стратегија једноставно дешифрује: корак по корак – ексер по ексер.

Придружујући се цивилизацијском захтеву балканизације Европе, односно натоизације Балкана, Американци не испуштају срп из руку, крчећи коров испред свог корака, али не испуштајући ни чекић забијајући, немачки педантно, ексер по ексер – претварајући тако Стари континент у своју лажну играчку, Пинокија.

После демократске ревизије хрватске, бошњачке и црногорске државе отпочео је и процес успостављања (како то истиче И. Ругова) дарданске државе али и редефинисања македонске државе. „Нафтоводна мапа и политика иду истим смером“, поручио је 1999, пре бомбардовања Југославије, Бил Ричардсон, секретар за енергију САД. Трансбалкански нафтовод (који је пројектовао амерички конзорцијум АМБО), контролисани коридор од Бургаса у Бугарској до Валоне у Албанији, осигураваће амерички нови савезници. Македонија, и српске регије Косова и Метохије, заштитни су део тог стратешког нафтног коридора, па је, онда, природно што такозвана Ослободилачка војска Косова и Национално-ослободилачка армија (Шиптари у Македонији) имају заштиту америчке администрације.

Повезивање Каспијског базена са Црним морем и балканском трансверзалом треба да омогући, како би рекли теоретичари поништавања малих нација у име једне велике, глобалистичке нације, нове путеве хуманитета. У том смислу и све индуковане ратове у бившој Југославији треба тумачити као колатералну штету у име вишег циља: остварења праведног, потрошачког друштва без граница (такорећи бескласног).

Како новог хуманизма нема без критике конзервативизма онда је и разумљив напор радија В92 који перманентно дозира и одржава интелектуалне трибине. „Случај комедијант“ је хтео да се закључивање нашег листа (20. и 21. јуна 2001) подудари са репризираним мисаоним авантурама на путу новог хуманитета. Отуда је и сваки повод искушење за интелектуалну секту да сопствену космополитску (такорећи интернационалну) природу доказује на беспоштедној критици српског традиционализма.

Светски путник и доларократски (такорећи ренесансни) ерудита Мирко Ђорђевић – који је недавно проницљиво уочио да се српски проблем састоји у томе што Срби нису имали витезове али ни Ромеа и Јулију – дао је значајан радиофонски допринос разматрању увођења верске наставе у Србији. Предани борац за грађанске и верске слободе (такорећи дежурни Европљанин међу неевропским Србима), међутим, категорички одбацује сваку способност Српске православне цркве да испуни ову обавезу. Из скромности, овај преводилац не преводи своје сложенице али је лако закључити да се он залаже да православни катихизис деци предају ученији: римокатолици, протестанти или амерички универзалисти или будисти, исламисти, шаманисти, на пример.

Као озбиљан научник, Ђорђевић је позвао у помоћ чињенице које дисквалификују Српску православну цркву: јер се она у својим учењима испомаже делима Николаја Велимировића, јер њеној пастви припада и председник СР Југославије Војислав Коштуница, који неекуменски вреднује Душанов законик а што вређа европски укус за право, јер се СПЦ није оградила од живота и дела династије Немањића а, богами, није ни адекватно народу објаснила васељенски значај похода у Солун првог из хијерархије Римске цркве. Уз то, као подстрекивач рата на просторима бивше Југославије, СПЦ на путевима хуманитета иде у атлантократску будућност унатрашке.

Разумљиво, улога колумнисте није у томе да храбри посустали дух, још мање да теоријски утврђује како интелектуална бижутерија није кич већ вредност сама по себи, али јесте у томе да из мноштва издваја посебност. Мирко Ђорђевић доиста јесте особена појава и да га нема требало би га измислити. Захваљујући њему свако може применити самопсихоанализу и обрушавајући се на СПЦ (или Удружење књижевника Србије, што пацијент радија В92 не пропушта) решити све своје ратне или интелектуалне трауме.

Па ипак, чини се важнијим што овај ерудитивни инцидент допуњује програмски рекламни џингл који заблуделима најављује милосрдно распеће. Путеви новог хуманитета су на обзорју. На почетку XXI века велики мајстори су уприличили, за појединца или народ, препознатљив догађај из примитивног мемофонда: „Један ексер у једну руку, један ексер у другу руку, један ексер у једну ногу, један ексер у другу ногу“. (2001)

Одломак из књиге Предрага Р. Драгића Кијука „Најезда нових варвара“, Источник, 2007.